Hulio Kortazar kaže u jednom tekstu: klasifikatorsko ludilo. Ovaj sajt nastao je kao posledica takvog klasifikatorskog ludila, koje osećam još iz vremena kada sam kao dečak crtao detaljne mape svog dvorišta✿ u Pančevu.

Zapadni čovek, homo occidentalis, vazda ima potrebu da smišlja kategorije kojima će rezati svet oko sebe, da bi isečene režnjeve sveta potom organizovao u fioke svojih kabineta.♞ Kod sebe, međutim, prepoznajem dvostruku potrebu: da se u isti mah kategorije naprave i razmontiraju, da se beži iz matrice i vraća u nju, da se svet drži u lebdećem, drhtavom stanju između dva magnetna pola: reda i haosa.

Kao dečak sam, izuzev mapa, voleo da crtam i komplikovane scene sa mnoštvom čiča-gliša ili čikica koje sam zvao »čovečuljkići«. Prvo bih crtao ove scene, zatim njihove taksonomije: kakve sve vrste čovečuljaka postoje, na koji se način mogu podeliti, kakve imaju moći, itd. Radi se o menažeriji tipskih junaka: akrobata, gusar, fakir, snagator, pronalazač, padobranac, slikar, robot, rudar, mesečar. Igra umnožavanja identiteta.

Crteži koji slede nastali su 1996. godine. Crtani su tankim flomasterom na papirima A4 formata.

Bio je to nesvesni omaž arkadnoj estetici na kojoj smo odrasli, mi rođeni u Orvelovoj godini, omaž platformskim 8-bit igrama i staroračunarskoj ASCII umetnosti.❥

Prošle godine, kada sam počeo da radim na svom sajtu, shvatio sam da će najteži posao biti upravo oblikovanje identiteta. Sajt sam pisao maltene od nule i nije bilo lako izboriti se sa tehnologijama: Python Flask, Nginx server, YAML, čist HTML i CSS, SVG za grafiku, JavaScript i D3.JS za interakcije i animacije. Najteže od svega, pak, bilo je organizovati svoj život i svoje projekte, klasifikovati ih, shvatiti šta ima smisla prikazati i kako, razumeti šta si ti šta nisi, šta imaš prava da napišeš šta nemaš, šta je egotrip šta legitimna lična arhiva, šta je nesigurnost šta konstruktivno preispitivanje, gde je sramota gde ambicija, gde je lično gde profesionalno. Najteže je bilo, kao i uvek, artikulisati svoj identitet. U stvari, svoju identitetsku pometnju.

Zato sam se vratio čovečuljcima: zbog njihove jednostavnosti i gipkosti, fluidnosti i moći transformacije. Jedno telo u više oblika: pronalazač, pripovedač, predavač.

Najpre sam odredio kategorije za svoje projekte: data umetnost, animacija, knjige, vizuelizacija podataka, digitalna književnost, itd. Za svaku od njih nacrtao sam stotine alternativnih simbola, zasnovanih na telu čovečuljka.

Sebi sam zadao dizajnersko ograničenje: svaki simbol✹ mora da sadrži jedan krug i četiri linije, krive ili prave, mogućno preklopljene, plus opciono jednu tačku. Za generičkog čovečuljka, onog u gornjem levom uglu, krug je glava, linije su ruke i noge, tačka je nevidljiva žiža tela. Za čovečuljka koji, primera radi, predstavlja knjige i publikacije, krug je kičma knjige iz profila, dok su linije – četiri razlistane stranice.

Vektorskim verzijama na sajtu prethodile su mnogobrojne rukom crtane skice. Crteži koji slede nastali su ove i prošle godine.

Tako je nastalo 14 simbola za 14 kategorija. Simbole sam crtao najpre rukom, zatim u Adobe Ilustratoru, naposletku u SVG formatu, direktno u kodu, kako bi mogli da se transformišu i pretvaraju jedni u druge: digitalna glina za identitetsku fluidnost. Trenutnih simbola ima 14 a sajt je napravljen generativno i ukoliko bih u nekom trenutku odlučio da dodam ili oduzmem kategoriju, sajt bi se odmah prilagodio.

Ovi simboli u izvesnoj meri predstavljaju posvetu umetniku i dizajneru, Luiđiju Serafiniju.☛ Namerno sam ih crtao tako da budu apstraktni i kriptični, poput vanzemaljskog jezika. Nadam se da će svako u njima pokušati da pronađe svoje značenje.

Evo da ipak nešto nagovestim:

Data umetnost — čovekov ples iznad data tačke u koordinatnom sistemu, ono ljudsko u digitalnom gridu.
Veštačka inteligencija — oko mašine koja gleda svet i sa kojom delimo 21. vek, oko računara HAL 9000.
Digitalna književnost — razlistane knjige, ptice, bitovi, bajtovi, vitičaste zagrade i znaci interpunkcije
Vizuelizacija podataka — estetika apscise i ordinate, šestara i sekstanta, teleskopa i plotera, piksela i krivuljara.
Interaktivna umetnost + dizajn — Pac-Man kao simbol za oblikovanje digitalnih lavirinata, slika i tekstova.
Animacija — figura u koraku, ciklus hoda kao prva ozbiljna vežba svakog animatora, i klasičnog i digitalnog.
Softver — mašinska konstrukcija, sprava, algoritamska skalamerija A. Kaldera.
Knjige + publikacije — razlistana knjiga iz profila, listovi kao zupčanik, listovi kao kometa ili Sputnjik.
Instalacije + performansi — cvet, biljka, drvo, instalacija kao primenjeno vrtlarstvo, kao poljopriveda u kulturi.
Radionice — polaznici orbitiraju oko edukatora, i obrnuto: nekad si u centru, nekad si tačka koja rotira, nekad si izvana.
Eksperimentalna geografija — putovanje, orbita, planeta, osa rotacije, putanja, putovanje.
Eksperimentalna kartografija — pin ili pribadača na mapi, geotačka u geokoordinatnom sistemu.
Digitalni crtež — ljuto oko ili gumeno telo, igra slobodnih linija uprkos nasilju digitalne matrice.
Akademsko istraživanje — pogled astronoma koji gleda u nebo, beleži i pokušava da razume.

Sve ovo su, jasno, naknadne racionalizacije, učitavanja. Dok crtaš, nemaš pojma šta te linije znače. Zato crtanje toliko prija i zato je toliko važno čak i za striktno digitalne projekte – zato što popusti značenjski »Snap to Grid«✦, popusti ego, dominacija kompulzivnog uma, popuste matrica i magnet, popusti klasifikatorsko ludilo. Digitalne umetnosti nema bez crtanja, kao što je nema ni bez programiranja, ni bez pisanja.

Matrica i magnet posle se vrate, jer moraju da se vrate, jer su previše jaki, ali ima taj trenutak kada si slobodan, trenutak levitacije između reda i haosa. ■