Pre četvrt veka računarski program Deep Blue pobedio je u šahu svetskog prvaka Garija Kasparova u šahu. Nakon meča, Kasparov je izmislio novu šahovsku varijantu u kojoj je šahistima dozvoljeno da koriste računare. Jedan par čovek-računar igra protiv drugog para čovek-računar. Ljudi-igrači koriste algoritme kao kreativno pojačalo – za pretraživanje prostora kombinatornih mogućnosti i pronalaženja najzanimljivijeg poteza – ali sami donose odluke. Zato je Kasparov ovakav šah nazvao napredni ili kentaurski šah.
Da li je celokupna kultura u kojoj danas živimo – kentaurska? Kultura društvenih mreža, aplikacija, velikih baza podataka, računarskih igara i generativnih programa kao što su ChatGPT i Midjourney. Samostalna izložba Uroša Krčadinca postavlja ova pitanja, igrajući se idejom algoritamske kokreacije – stvaralaštva koje nastaje u preseku ljudskog i algoritamskog, analognog i digitalnog, svesnog i numeričkog.
Uroš i njegov robot crtaju zajedno. Mapiraju šahovske poteze, crtaju glifove i piktograme od čovečuljaka, skiciraju putanje sistemskih sila. Na ovaj način stvaraju se nova asemička pisma. Novi jezici. Nove kartografije. Iako deluju kao da su lišena značenja, kao da su puka vizuelna igra, ovakva pisma nude novu gramatiku gledanja i osećanja struktura u kojima danas živimo.
Izložba se sastoji iz četiri dela:
Prvi deo izložbe posvećen je kartografiji šahovskih partija. Svaka partija formira vizuelni otisak, malu mapu, koja nam može pomoći da bolje razumemo interaktivnu strukturu igre. Ovakvim mapama prvi se bavio naš umetnik Era Milivojević. Kao omaž Milivojeviću, Urošev računarski program izmišlja nove šahovske partije i crta ih na papiru, robotskom rukom.
Drugi deo ilustruje koliko je ljudskog rada potrebno da bi jedna veštačka neuralna mreža naučila da crta jednostavne čovekolike figure. Algoritam se trenira na bazi od 31.300 čovekolikih glifova – koje je Uroš nedeljama crtao rukom a zatim digitalno varirao – i na osnovu njih se formira statistički model raspodele tačaka i linija. Tako nastaje program koji crta nove čovečuljke, novi piktografski jezik.
Treći deo je priča o estetici teorije sistema. Živimo u složenim sistemima – organizacionim, informacionim, ekonomskim, medijskim, ekološkim, geološkim, tehnološkim. Ne samo što smo deo ovih sistema, mi jesmo ovi sistemi. Ali, teško nam je da to sebi predočimo. Apstraktne mape koje zajedno crtaju Uroš i njegov robot – strelice crta robot, čovečuljke Uroš – govore o interaktivnom sadejstvu svih nas.
Četvrti deo izložbe je živa radionica u kojoj ljudi, zajednički, pomoću robota crtaju i smišljaju nove vizuelne jezike. Četvrti deo je interaktivan. Jedini način da se novi kentaurski svet ne pretvori u distopiju je da se svi zajedno izborimo za svoj glas i za svoj udeo u tehnološkom razvoju inteligentnih sistema.
Do sada, izložba je postavljena u Galeriji nauke i tehnike Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i u Kreativnom centru Prostor u Novom Sadu. ■
