1999. godine, tokom bombardovanja Beograda, umetnik Era Milivojević izveo je performans na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Samolepljivim trakama, na velikim staklenim površinama, umetnik je iscrtao, takoreći trejsovao, poteze jednog šahovskog meča koji se sastoji od šest partija, meča koji su dve godine ranije odigrali Gari Kasparov, tadašnji prvak sveta, i Deep Blue, veštačka šahovska inteligencija kompanije IBM.

Meč je Kasparov izgubio: pobedio je računar. Ovaj događaj, za Eru Milivojevića ravan čovekovom sletanju na mesec, takođe je ocrtao obrise situacije u kojoj su se Beograđani tada nalazili: čovek spram mašine, nevidljive i neprozirne, spram bespilotnih letelica i softvera za upravljanje dronovima. Tako je nastao umetnički rad Rematch Man versus Machine. Erine veličanstvene grafike danas stoje na zidu ustanove kulture Vuk Karadžić, pored Opštine Zvezdara u Beogradu.

Ukoliko gledaocu nije poznat kontekst, ovi pravolinijski vizuali mogu mu se učiniti proizvoljnim. Tako je, međutim, samo naizgled. U tekstu o Milivojevićevom radu, profesor Jovan Čekić piše: »Neodređenost se stoga ne zasniva na pukoj proizvoljnosti koja umetniku omogućava da u svakom trenutku učini bilo šta. Naprotiv, delujući, povlačeći poteze, on istovremeno ocrtava, poput virtualnog kartografa ili astronoma, i raspored vektora u polju sila koji čine jednu situaciju, kao pukotinu u mnogo kompleksnijem sklopu događaja. Iz takvih pukotina započinju pomeranja i promene, nastaju pojedinci ili pokreti čija imena ocrtavaju neke buduće karte, koje tek treba odgonetati … To je proces neprekidnog čitanja, neka vrsta čišćenja nataloženih mistifikacija, opštih mesta i sl. kako bi se na taj način otvorilo polje unutar koga se ocrtavaju ideje, matrice povesnih pomaka.«

Tu je, po mom mišljenju, ključna predstava umetnika kao kartografa ili astronoma. Kao naš prvi spomenik veštačkoj inteligenciji, Milivojevićev rad predstavlja i neku vrstu data umetnosti, vizuelizacije podataka, mape, u izvesnom smislu čak i GPS crteža, samo u minijaturnoj razmeri. Njegove linije određene su mikrogeografijom poteza. Njegova estetika, njegov grafizam, nije nasumičan, niti je plod umetnikove romantične imaginacije, nego potiče iz dokumentarnog zapisa, iz baze podataka o stvarnim partijama šaha.

Voleo bih da je ova priča razlog zašto sam poželeo da rad rekreiram digitalno. U Erin rad, međutim, zaljubio sam se sasvim slučajno, pre nekoliko godina, šetajući pored Opštine Zvezdara (čija je zastava takođe mapa, astronomska karta, dijagram sazvežđa Velikog medveda). Privukla me je njegova estetika, ništa drugo. Tek kada sam isprogramirao prvu verziju, saznao sam kontekst i koncept. Je l' to bila intuicija? Prepoznavnje po infografičkoj srodnosti? Nije ni važno: lepota mape bila je dovoljna da me pokrene na istraživanje.

Čekić dalje kaže: »Milivojevićeve neobične petlje su beleške nomada, razbacane po različitim mestima kojima je prolazio, od onih stvarnih do onih virtuelnih.« Uzete zajedno, one »generišu neobičnu kartografiju mnoštva, po kojoj će neki novi nomadi ucrtavati vlastite putanje.«

Šta za nas, za te nove nomade, znači pozicija čoveka protiv mašine? Za nas, koji smo naučili da programiramo u osnovnoj školi, koji smo odrasli uz algoritamske protivnike u video igrama, koji smo takve igre igrali, pa i dizajnirali, tokom bombardovanja, šta znači taj veliki poraz Garija Kasparova?

Istorija veštačke inteligencije u popularnoj kulturi vrvi od mistifikacija: čovek nasuprot kompjutera, ljudska protiv mašinske inteligencije. Ova istorija starija je od Marvelovih blokbastera i proteže se daleko unazad, preko Odiseje u svemiru, androida Filipa K. Dika (Philip K. Dick) i Karela Čapeka, sve do hebrejskih legendi o Golemu i automatizovanih lutkarskih pozorišta u Antičkoj Grčkoj. Dominacija informatičkih korporacija u poslednjih tridesetak godina, međutim, doprinela je tome da ovakav narativ postane opšteprihvaćena slika budućnosti. Razlog je umnogome banalan: popularni snovi o algoritamskoj superinteligeciji naprosto su korisni za privlačenje investitora i finansiranje proizvodnje softvera.

Kao informatičara po prvom obrazovanju, često bi me pitali: hoće li nas računari pokoriti? Mislim da su takva pitanja pogrešna. U stvari, već je termin »veštačka inteligencija« problematičan, jer može da se odnosi na posve različite stvari: 1) Weak AI, slabu veštačku inteligenciju, algoritme koji podražavaju pojedinačne ljudske sposobnosti, precizno i usko definisane, recimo šahovske veštine, ali nikada ne stiču, niti mogu da steknu, opštu inteligenciju, samosvest, identitet, volju, emocije ili subjektivnost; 2) Strong AI, jaku veštačku inteligenciju, mašinu koja je uistinu svesna sebe, a takva ne postoji, možda će jednom postojati, ali ne možemo biti sigurni da hoće, takva mašina još uvek je u domenu ne samo inženjerske spekulacije, nego i filozofske; i 3) raznorazne komercijalne tehnologije koje nemaju mnogo veze sa kognicijom, ali ih je, prodaje radi, korisno brendirati kao AI. Tako smo došli u komičnu situaciju da se bilo kakav statistički softver, čije funkcije ne dopiru dalje od obične linearne regresije, reklamira kao nekakva veštačka inteligencija.

Razvetrivši mistifikacije, videćemo da se jedan deo trans-humanističke retorike efektivno svodi na marketinšku strategiju industrije visokotehnološkog kiča. Šta je turbo-folk bio za lokalnu palanku devedesetih, to je ilonmaskovski turbo-futurizam za današnju globalnu palanku.

Svođenje samosvesti i kognicije na automatizovanu statistiku, dakle, nije samo filozofski naivno, nego ima i svoju političku i ekonomsku funkciju. O tome je odlično pisao Jarden Kac (Yarden Katz): »Pojam AI rebrendiran je u cilju promocije upravljanja društvom putem velikih baza podataka (Big Data). Ključnu ulogu odigrale su Big Tech korporacije, upošljavanjem akademskih radnika koji se bave Big Data sistemima (što je efektivno nazvano AI) i stvaranjem osećaja da je nadljudska inteligencija neminovna. Tvrdim, međutim, da su ovi AI sistemi zasnovani na starom bihejviorističkom shvatanju inteligencije, koje je daleko od toga da obuhvata ljudsku misao. U praksi, zbrka oko veštačke inteligencije i njenih mogućnosti služi kao izgovor za uvođenje nadzora, za kvantifikovanje većine ljudskih aktivnosti i za unapređenje tradicionalnih neoliberalnih politika.«

Dakle, hoće li nas računari pokoriti? Neće.

Dobra je šansa, međutim, da nas uz pomoć ovih tehnologija i ideologija pokore neki ljudi. Ko je danas vlasnik velikih baza podataka i algoritama koji se mogu primeniti nad milijardama korisnika, u poziciji je nekadašnjeg feudalca. I to na globalnoj razini. S jedne strane, dakle, stoje novi tehnofeudalci sa AI sistemima. Na drugoj, svi mi ostali – sa ili bez AI sistema.

Šta raditi? Nakon što ga je Deep Blue pobedio (a IBM odlučio da proslavi rast cena svojih deonica), Kasparov je osmislio koncept Kentaurskog šaha: šahovske varijante u kojoj čovek i računar zajedno igraju protiv drugog para čovek-računar. Ljudi-igrači koriste kompjuter za istraživanje mogućih poteza, za brzo pretraživanje prostora mogućnosti, ali sami donose odluke. Umesto da uništi ljudsku kreativnost, u ovom slučaju AI se ponaša kao kreativno pojačalo.

Ovakav pristup, očišćen od tehnofetišizma, voleo bih da vidim u kulturi, dizajnu, umetnosti, književnosti, teoriji i drugim oblastima ljudskog duha, intelekta i kreativnosti. Mogli bismo to nazvati kentaurskom kulturom, kentaurskom književnošću i kentaurskom umetnošću. Da li je to jedan od lekova za antropocen – kentaursko stvaralaštvo? Umesto suparničkog ili gladijatorskog, zašto ne bismo zamišljali partnerski odnos ljudi, AI tehnologija i prirode?

Kentaursko stvaralaštvo istraživao sam kroz seriju radionica Veštačka inteligencija za pisce i umetnike. Poslednja takva radionica, održana na Akademiji umjetnosti na Cetinju, zvala se Kentaurske linije. Polaznici su učili kako da crtaju i pišu zajedno sa malim veštačkim neuralnim mrežama, kako da ove programe hakuju, menjaju, treniraju i koriste na neuobičajene načine, kako da kreiraju svoje maštovite taktike naspram velikih korporativnih strategija. Iz ovih taktika nicale su nove estetike: novi oblici, nova značenja. Nove kartografije.

Digitalni projekat Re:Rematch Man+Machine vs Man+Machine, omaž Eri Milivojeviću, prati isti kentaurski trag. I ovde estetika nastaje kao posledica taktike, kao pokušaj da se obuhvati i mapira beskonačnost mogućih šahovskih partija i njihovih grafičkih tragova, koje mašina generiše kao na pokretnoj traci.

Šahovskim figurama dodelio sam minimalističke simbole: kraljica je ✕, kralj +, top □, skakač △, lovac ◇, pešak ○. Svaka nova partija razvija svoj jedinstven otisak. Serije ovakvih otisaka čine jednu vrstu borhesovske Vavilonske biblioteke (samo ne za knjige, nego za igre). To je novi grafičko-jezički vokabular za razmišljanje o upotrebi softvera i medija u 21. veku. Simulacija ovog nasumičnog automatskog šaha odigrava se uživo:

Šta je nekad kamera učinila za vizuelnu kulturu, danas AI tehnologije čine za sve oblasti ljudskog duha. Kentaursko stvaralaštvo, sviđalo nam se ili ne, mislim da je budućnost intelektualnog i kreativnog rada kao takvog.

U distopiji randomnessa, u neprozirnom šumu znakova i oblika, potrebni su nam novi digitalni senzibiliteti, nove osećajnosti, da bismo sačuvali sposobnost da maštamo i proizvodimo značenja. Svakome ko se bavi intelektualnim i kreativnim radom, preporučio bih da nauči makar nešto o kibernetskim sistemima, podacima, mašinskom učenju, automatizaciji, generativnim modelima, a naročito o neuralnim mrežama. Kao ljudsko društvo, treba da razumemo šta mašina ne može, kako bismo tamo usmerili svoju imaginaciju. Kako ne bismo, po rečima Katrin Hejls (Katherine Hayles), »postali kodovi koje ukucavamo«. Algoritmi ne treba da misle i sanjaju umesto nas. Poput šahiste kentaura, treba da ih koristimo za pretragu prostora mogućnosti, a da sami – kao urednici i kustosi – biramo šta od svega toga ima smisla.

Ideja veštačke inteligencije kao saveznika, ne protivnika, verujem da ne bi bila strana ni Eri Milivojeviću. Analizirajući njegov rad, profesor Čekić zaključuje: »Milivojević je jedan od retkih umetnika koji je ostao otvoren za neprekidne varijacije, što je za okoštale slike mišljenja, koje hrani važeći palanački dispozitiv umetnosti, na ivici podnošljivog. Iz te otvorenosti trebalo bi da nastane poverenje u novi svet u kojem čovek više neće stajati nasuprot mašine, već će zajedno sa mašinama graditi otvorene i glatke prostore…«

Novi svet neće biti lako stvoriti, ali treba početi: dodir po dodir, liniju po liniju, instrukciju po instrukciju, koordinatu po koordinatu. Strpljivo, otvorenog uma, bez tehnofetišizma i bez tehnofobije, čišćenjem mistifikacija, svakovnednim učenjem, osećanjem, mapiranjem i radikalnim maštanjem. Pre više od pola veka, pisac Filip K. Dik zapitao se: da li androidi sanjaju električne ovce? Danas, u 2021. godini, odgovor se sastoji u novom pitanju:

Androidi ne sanjaju ništa, ali sanjamo li mi?