U svojoj književnosti, Danilo Kiš služio se podacima, dokumentima, enciklopedijskim crticama, dokumentarnim zapisima, spiskovima, brojevima, kartonima evidencije, ličnim pismima, redovima vožnje. U izvesnom smislu, bila je to data književnost. Umetnost oblikovanja priče na osnovu baza podataka.
Za potrebe beogradske konferencije Mapa kao medij, koju je organizovalo udruženje Tačka komunikacije, bio sam pozvan da osmislim autorsku radionicu koja se drži slične poetike. U Enciklopediji mrtvih, objavljenoj 1983. godine, Kiš crta topografski kroki svoje epohe i Beograda tako što nabraja imena tada značajnih kafana, mesta koja igraju posebnu ulogu u kolektivnoj balkanskoj imaginaciji:
Na jednom velikom sifonu za soda-vodu ispisao je, na akvamarinskoj osnovi, imena beogradskih kafana, slovima kakvim se beleže na mapama nazivi ostrva: Brioni, Boka, Galeb, Mornar, Zora, Srpska kafana, Vidin-kapija, Stambol-kapija, Skadarlija, Tri šešira, Dva jelena, Pod lipom, Tri grozda, Šumatovac, Sedam dana, Marš na Drinu, Kalemegdan, Kolarac, Domovina, Orač, Obrenovac, Oplenac, Dušanov grad, Ušće, Smederevo, Lovački rog, Znak pitanja, Poslednja šansa.
U ovim toponimima sadržana je čitava jedna fluidna istorija. Na početku radionice, zapitali smo se – gde su ove kafane danas? Trideset godina i nekoliko država kasnije. Da li postoje? Da li im se u međuvremenu promenio identitet? Ko je nekad u njih dolazio a ko dolazi sada? Kako su se društvene promene, identitetske i klasne, odrazile na ove ugostiteljske objekte? Možemo li, nakon svega, da napravimo jedan novomedijski, infografički omaž Kišovoj geografskoj poeziji?
Za početak, definisali smo odrednice identiteta jedne kafane: vizuelni identitet, cena, miris, geografska i klasna struktura gostiju, muzički žanr, sadržaj jelovnika, itd.
Podatke smo prikupili na terenu. Obišli smo sve Kišove toponime. Na nekima se i dalje nalaze iste kafane, na drugima ugostiteljski objekti drukčijeg imena, dok su mnoge zamenjene bankama, kladionicama, pekarama, apotekama – klasičnim tranzicionim biznisima – ili su naprosto srušene.
U pogledu identiteta, izdvojili smo četiri tipa: kafane koje su zadržale identitet u odnosu na Kišovo vreme; one koje su ga drastično promenile; one između; i one koje više ne postoje, kafane-utvare. U pogledu društvene klase, tu su kafane za višu, srednju i nižu klasu, kao i kafane za turiste. Kao dodatni sadržaj uvrstili smo isečke iz razgovora sa konobarima.
Ocrtali smo i širi geografski prostor od Istre do Istanbula, koji se, poput akvarela, nazire u toponimskim vektorima: Stambol, Vidin, Boka, Brioni, Skadar, Drina, Obrenovac, Oplenac, Dušanov grad, Smederevo.
Mapu smo crtali i slikali rukom. Koristili smo grafitne olovke, tuš, vodene boje i kafu kao slikarsko sredstvo. Nastojali smo da prljava i fluidna vizuelnost odgovara ideji prljavih i fluidnih geografskih identiteta.
Projekat je predstavljen na završnoj izložbi konferencije Mapa kao medij u Kulturnom centru Magacin u Beogradu. Često sam ga pominjao i kasnije, tokom svojih predavanja i javnih nastupa, na fakultetu i drugde. ■
