Istorijsko-umetnički esej o Svesvrstanima

Lav Mrenović

Napisati istorijsko-umetnički tekst o poslednjem umetničkom projektu Uroša Krčadinca ispostavilo se kao paradoksalan posao. Pred autora ovih redova postavljen je zadatak da analizira Svesvrstane, kako je Uroš naslovio projekat, koji prema umetnikovoj nameri kritikuje plemenizaciju društva – ubrzano deljenje građana i građanki u sve manje, nužno sukobljene (jer identitet se gradi i naspram onoga što on nije) društvene grupe, odnosno mikroidentitete. U jednom trenutku pisanja ovog teksta shvatio sam da sam analiziranjem Uroševog rada, njega samog konstantno kategorisao, dodeljujući mu identitete i svrstavajući ga naspram dominantnih pojmova u svetu savremene umetnosti. Nije mi imalo smisla da nastavim da radim ono što mi je umetnički rad, iza kojeg sam prethodno odlučio da stanem zato što verujem da je relevantno ono što ima da kaže, govorio da je pogrešno. Obrisao sam sve što sam do tada napisao da bih, naravno bezuspešno, pokušavao da izvedem nekakav eksperiment u pisanju koji će zaobići ograničenja kategorizacije i nekako (magijski) izvršiti sintezu teorije i iskustva. Vratio sam se pisanju pristupivši mu onako kako se to inače radi, i iz drugog puta, nakon čitavog iskustva neuspeha u izbegavanju kategorija, sam sâm dosta bolje razumeo Svesvrstane.

Analize umetničkih radova ne mogu da počnu bez njihovih opisa. Stoga je Svesvrstane najbolje imenovati veoma širokim pojmom umetničkog projekta, koji podrazumeva da svi poduhvati koje umetnik ili umetnica preduzmu u sklopu svojih umetničkih aktivnosti (uglavnom postoji centralna tačka u kojoj se sve aktivnosti susreću i ona je najčešće estetizovana) takođe jesu deo tog umetničkog rada. Centralna tačka Svesvrstanih je softver pomoću kojeg je moguće generisati (skoro) beskonačno različitih zastava, prema kriterijumima koji su ponuđeni korisniku, a sa ciljem da on ili ona napravi sopstvenu, ličnu, njegovu ili njenu zastavu (to ga automatski smešta i u kategoriju interaktivne umetnosti). Kriterijumi sa kojima se korisnik ili korisnica susreću su različiti identitetski markeri, koji variraju od nacionalnih, preko političko-ideoloških, pa do rodnih, a koji su zasnovani na antropološkom istraživanju identiteta studenata koji trenutno žive u Studentskom gradu u Beogradu. Takođe, i na neposrednom iskustvu Uroša i mene tokom našeg zajedničkog boravka u trajanju od mesec dana u Studenjaku, tokom kojeg smo imali prilike da detaljnije upoznamo odnos studenata sa identitetima. Softver je osmislio, dizajnirao i napisao Uroš pre naše selidbe u Studentski grad, gde ga je pod uticajem iskustava koje smo imali sa studentima, kojima smo predstavljali softver i sa kojima smo radili na radionicama sve vreme, prilagođavao kontekstu, dodavajući kriterijume koje su studenti želeli da odaberu. U javnim prostorima Studenjaka, Uroš je prilazio studentima kratko im predstavljajući šta je softver, da bi ih zatim zamolio da naprave svoje zastave. Sasvim očekivano, s obzirom da zastave izazivaju snažne emocionalne reakcije, fidbek koji smo dobili bio je najrazličitiji i varirao je od uznemirenosti, zbog činjenice da u softveru postoji mogućnost da se napravi neka manjinska zastava, pa da radoznalog prihvatanja igre i generisanja sasvim nemogućih zastava.

To je najneutralniji mogući opis toga šta predstavlja ovaj Urošev umetnički projekat. Nakon njega, treba da sledi analiza koja mora da se služi stručnim pojmovima i istorijsko-umetničkim kategorijama, koje su operativne, u smislu da omogućavaju lakšu orijentaciju, posebno važnu u savremenom trenutku, karakterističnom po stanju nepreglednosti. Međutim one su i dalje naknandno smišljene ideje, dok je savremena umetnička produkcija hibridna, eklektična. Svesvrstani, kao i veći deo dosadašnjeg Uroševog umetničkog rada (pa i njegovih drugih aktivnosti), naseljavaju granične oblasti između različitih disciplina- dizajna, programiranja, obrazovanja, književnosti (da spomenemo ključne), toliko da je teško odoleti i ne pročitati naslov rada i iz meta perspektive, u kojoj bi odlično funkcionisao kao Uroševa krilatica. Ako prihvatimo da je ovaj projekat nemoguće svrstati u bilo koju fiksnu kategoriju iz koje ga je moguće celovito (i sigurno) čitati, jedina opcija jeste da mu se priđe sa različitih krajeva u nadi da će nas to približiti celovitijem razumevanju.

Ako bi Svesvrstane morali smestiti u jednu kategoriju (a nažalost svi znamo da to na kraju moramo) njih bi pre svega trebalo smestiti među digitalne umetnosti, odnosno preciznije, u potkategoriju generativne umetnosti, s obzirom da se radi o softveru čiji su ishodi, u ovom slučaju zastave, u konstantnom i nepredvidivom nastajanju do praktično u beskraj. Uroš međutim svesno koristi medij kao poruku, odnosno bira medij generativih digitalnih tehnologija kako bi sa njima potcrtao ubrzanje društvene fragmentacije, koja se odvija u digitalnim prostorima, najčešće na društvenim mrežama, kao i kako bi distopijski ili ironično (u zavisnosti od raspoloženja posmatrača naspram vladajućeg neoliberalnog shvatanja da se emancipacija završava u više jednakoj reprezentaciji) nagovestio njenu beskrajnost, nasumičnost, ali i gubitak kontrole nad sopstvom korisnika. Uroševa namera sa beskonačnošću generatora, ili kako on voli ponekad da ga naziva supermarketom zastava, jeste da izazove osećaj prezasićenosti. Njega uznemirava odvijanje identitetske fragmentacije i on kao krivca vidi digitalne prostore, društvene mreže i njihov dizajn u kojem profit zauzima važnije mesto od brige za bilo koje štetne društvene procese. Uroša ne zanima generativna umetnost kao formalistička igra koja urušava koncept fiksiranosti umetničkog rada, njega interesuje da subvertira onu tehnologiju koja nam se najčešće servira kao uzbudljiva i zabavna u umetničkom svetu, a iza koje se krije tehnofetišizam silicijumske doline, neosetljivog na javno dobro.

Uroš je u kritici digitalne sfere odlučan, međutim on nije nikakav protivnik savremenih tehnologija. Njegova kritika zapravo sve vreme nosi klicu alternativnih scenarija u kojima su emancipatorske mogućnosti tehnologije oslobođene. Ono sa čim on ima problem jeste način na koji se tehnologija koristi u profitno orijentisanom društvenom poretku. On je zabrinut zbog dizajna monopolističkih društvenih mreža, koji podstiče sukobljavanje zarad zadržavanja korisnika i samim tim nužno obezbeđuje prihode prikazivanjem reklama.

Međutim, već u sklopu programa umetničke rezidencije imali smo priliku da kvirujemo Urošev rad koristeći ga za prvobitno neplaniranu svrhu- pozvali smo studente da generišu zastave, ne za sebe, već za studente prikazane na istorijskim fotografijama iz arhiva Studentskog grada, koje sežu od pedesetih godina prošlog veka, kada je Studenjak i podignut. Napravili smo okruženje u kojem je bilo moguće igrati se sa pripisivanjem identiteta generacijski, etnički i rodno Drugom. Na radionici su studenti bili podeljeni u grupe, tako što je svaka grupa dobila identične fotografije za koje su studenti trebali da generišu zastave. Pokazalo se da su sve zastave koje su generisane različite, iako su iste fotografije bile u pitanju, što je dodatno potcrtalo subjektivnost, fluidnost i hibridnost identiteta. Potencijali za različite upotrebe Uroševog softvera su jednake njegovoj generativnosti, dok se identitetski markeri, odnosno kriterijumi prema kojima se generišu zastave, mogu dalje prikupljati kroz ovakve studije slučaja, čime bi mogao postati on-going umetnički projekat koji nema vidljivi završetak.

Urošev rad je takođe rad eksperimentalnog dizajna, jer se radi o softveru koji zapravo svaki put iznova dizajnira novu zastavu uz pomoć korisničkog inputa, ali on je takođe i edukativni umetnički projekat koji ima jasan cilj da korisniku prenese pre svega iskustvo, jer se radi o umetničkom radu, ali i znanje običnom korisniku društvenih mreža, nesvesnom nevidljivih procesa koji kuriraju(!) njegove sadržaje, koji će neminovno oblikovati i njegovu percepciju društvene stvarnosti (ali i psihofizičko stanje i još dosta toga). U slučaju da pojam pandemijske umetnosti zaživi u surovoj ekonomiji pojmova, Urošev umetnički rad će biti jedan od relevantnijih projekata koji ne referišu direktno na pandemiju Kovida-19, ali ima dosta da kaže o ogromnim podelama koje su nastajale u digitalnim prostorima (koji su na većini mesta bili jedini dostupni prostori van domova), pre svega na urušavanje prosvetiteljske paradigme u kojoj se veruje u nauku i medicinu kroz rast antivakserskog pokreta. Nepovratno štetnu ulogu, koja je direktno vodila do nepotrebnih smrti, odigrale su društvene mreže koje su u svojoj “slobodi” i “neutralnosti” dopuštale masovno širenje lažnih vesti, informacija i teorija zavera, kako bi ostvarile rekordno opscene profite.

Ono što zaslužuje posebno isticanje jeste činjenica da je Urošev rad inače, pa tako i Svesvrstani, umetnički rad sa globalnom perspektivom. Kao posledica intenzivne neoliberalne globalizacije, velika većina umetnika kod nas, ali i širom sveta, jesu integrisali umetnički jezik globalnog sistema savremene umetnosti, međutim retko ko se na lokalnoj sceni zapravo bavio time šta je ta globalizacija i koji su njeni efekti. Postoji nešto pomalo samoubilačko kod Uroševih radova i ovog, ali i Bantustana, da u trenutku kada se grade granice političke korektnosti koje su veoma osetljive, on pokušava da ih sruši. On nije nikakav neokonzervativac koji se protivi emancipatorskim pokretima, već je radikalni humanista koji je svestan i koji uvažava nejednake geopolitičke, rasističke, patrijarhalne i kapitalističe oblike dominacije, ali veruje da jedini način da se oni sruše jeste kroz kolektivnu akciju. Tu je i ključ između, priznajmo, Uroševe fascinacije dizajnima nemogućih zastava i njegovog iskustva destrukcija izazvanih balkanskim nacionalizmima. Negde između slavljenja različitosti pojedinaca i kultura i odbijanja da se sa bilo čime od toga preterano identifikuje je balans koji Uroš želi da postigne, ali važnije od toga jeste put do toga – a to je da za početak budemo svesni emocionalne snage identitetskih simbola i ko profitira (ne samo materijalno) onda kada smo povodom njih pasionirani.

Ovaj tekst objavljen je u katalogu za izložbu Svesvrstani u Galeriji doma kulture Studentski grad, organizivane u okviru međunarodnog rezidencijalnog projekta They: Live – student lives revealed through context-based art practices.