2008. godine, zajedno sa partnerima iz beogradske laboratorije za primenjenu veštačku inteligenciju Good Old AI, započeo sam rad na softverskom projektu u oblasti afektivnog računarstva, oblasti koje povezuje računarske sisteme sa ljudskim emocijama. Projekat se zvao Synesketch.¹ U pitanju je softverska biblioteka otvorenog koda za prepoznavanje i generativnu vizuelizaciju emocija u tekstu.² Inspirisan konceptom sinestezije, Synesketch sam zamislio kao veštačkog sinestetu,³ softver koji mapira tekst na apstraktne animirane vizuale koji predstavljaju osećanja. Projekat je započet u doba pre post-istine, pre globalne krize, kada su afektivne AI tehnologije smatrane relativno nevinim, naročito u zajednicama programera i kreativnih tehnologa.

Kako Synesketch radi? Ukoliko, primera radi, ukucate »ja sam srećan«, dobićete vizuelni vrtlog čestica jarkih boja; ukoliko ukucate »nisam srećan« ili »srce mi je slomljeno«, dobićete plavičasti okean sačinjen od svetlucavih tačaka.⁴ Tehnika prepoznavanja emocija u tekstu zasniva se na metodi uočavanja ključnih reči, koja koristi skup heurističkih pravila, leksikon reči baziran na WordNetu, i leksikon emotikona i uobičajenih skraćenica.

Dvanaest godina kasnije, pak, kada pogledam ovaj projekat, vidim ga kao apstraktni portret data naivnosti. Teško je poreći da je afektivna tehnologija postala još jedno oruđe za digitalnu kontrolu, propagandu, upravljanje masovnim osećanjima i eksploataciju emocionalnog rada.

Adam Grinfild (Greenfield), na primer, u svojim »Radikalnim tehnologijama«⁵ piše o japanskoj korporaciji Kejkju, koja meri kvalitet osmeha svojih zaposlenih.⁶ Kejkjuov softver skenira pokrete očiju radnika, obline usana i bore, i ocenjuje ih na skali od 0 do 100. »Za one sa nižim ocenama«, Grinfild citira članak u časopisu Foreign Policy koji govori o ovom sistemu, »na ekranu će biti prikazani saveti poput ‘Izgledate preozbiljno’ ili ‘Podignite uglove svojih usana’. Radnici će odštampati i nositi sliku svog najboljeg osmeha u pokušaju da ga zapamte.”

Iako Synesketch nema konkretne veze sa ovakvim algoritmima, nalazi se u istoj kategoriji tehnologija za kvantifikaciju osećanja. Ono što sam smatrao eksperimentom u polju digitalne umetnosti efektivno je postalo političko-ekonomsko oružje. Synesketch, drugim rečima, nije bio samo umetnička spravica, bio je i maleni bojni brod – istovremeno i estetski i taktički objekat. Zato sam, deceniju kasnije, odlučio da mu pristupim upravo na taj način.

Postoji intrigantan primer iz tehnološke istorije, koji kombinuje vizuelnu estetiku i vojnu taktiku. Pre Prvog svetskog rata, naime, britanska i američka mornarice počele su da oslikavaju svoje brodove u neobične – i začudno lepe – zebraste oblike. Optičkom varkom, to je bio cilj, trebalo je zbuniti nemačke podmornice opremljene torpedima. Ova pomorsko-maskirna taktika nazvana je Zasena ili Dazzle.⁷.

»Poenta ovakve vrste kamuflaže nije bila u nevidljivosti«, tvrdi pisac i producent Roman Mars.⁸ »Poenta je bila – smetnja. Šum. Konfuzija. Zbunjivanje.« Umetnici poput Pikasa (Picasso) smatrali su ove brodove estetskim predmetima, čak tvrdeći da su takvu umetničku kamuflažu izmislili kubisti.

2010. godine, umetnik i programer Adam Harvi (Harvey) pokrenuo je novomedijski umetnički projekat pod nazivom CV Dazzle.⁹ U pitanju je skup modnih strategija, koje služe tome da vaše lice učinite neprepoznatljivim za AI algoritme koji prepoznaju lica. Harvijeve strategije imaju uzbudljiv vizuelni šmek, uključujući ekscentričnu šminku i frizuru: stil koji je nastao zbog taktike uistinu može biti i estetski relevantan.

Ako istu logiku primenimo na tekstualni umesto na vizuelni medij, dobićemo tekstualni izraz u obliku razigrane enkripcije. To je osnovni koncept projekta Tactical Emotions¹⁰ ponovo uzeti Synesketch i upotrebiti ga u igri savremenih zasena.

Slično bojnim brodovima projekta Zasena i njihovoj umetničkoj kamuflaži, Taktičkim emocijama nastojimo da namerno zbunimo, zavaramo i zasenimo sisteme za prepoznavanje tekstualnih emocija i softverske alate za analizu sentimenata. Ne samo Synesketch, nego i Python NLTK¹¹ (za engleski) i Inspiratron¹² (za naš jezik). To postižemo tako što smišljamo fraze, rečenice, stilove, stihove i fragmente teksta čije emocionalno značenje ovi sistemi ne mogu da rastumače – iako ljudi mogu. Ukoliko, primera radi, ukucate »srećan sam, ali«, Synesketch će prepoznati pozitivnu emociju. Mi, ljudi, međutim, znamo da ovo »ali« menja sve. Otuda koncept Taktički emocija nudi nov način sagledavanja pisane estetike.

Uzmimo sledeću rečenicu: »besmisleno je voleti«. Da li je ova rečenica izražava nedvosmislenu pozitivnu emociju? Sudeći po izlazu iz sistema Python NLTK, rečenica jeste pozitivna – verovatno zato što afektivna težina reči »voleti« (koja je pozitivna) nadmašuje reč »besmisleno« (koja je negativna). Rečenicu Oskara Daviča, »ljubav je svetionik i spaseni mornari«, Python NLTK vidi kao negativnu. Da li je to otud što iskaz aludira na brodolom? »A working class hero is something to be«, stih Džona Lenona (John Lennon), takođe je prepoznat kao negativan. Sam koncept radničke klase algoritmi vide kao nešto negativno? Ne znam. Ali, ovo znam: banalna statistička vulgarnost algoritama za analizu sentimenata, kada je pročitaju ljudi koji su sačuvali sposobnost čuđenja, pretvara se u finu poetsku ironiju.

Metafore i alegorije oduvek su bile, makar delimično, oblik strateške enkripcije značenja. Ono što savremeno stanje čini novim jeste račun(ar)ski aspekt savremenog nadzora, kontrole i mašinski posredovane moći. Taktičke emocije su, dakle, pisanje protiv mašine, writing against the machine, rekontekstualizovano kao poezija.

Moglo bi se reći da poezija – po ovoj samoj definiciji – predstavlja nešto što računari ne mogu da prepoznaju. Na ovaj način poezija postaje digitalna kamuflaža. ↓

↑ Originalni koncept za Taktičke emocije i Taktičku poetiku osmislio sam 2018. godine za Radionicu digitalne poezije, organizovanu u okviru konferencije Art + Science u Beogradu. Koncept je predstavljen i na konferenciji TEDxMokrin, kao i na nekoliko konferencija i festivala u Atini, Beogradu, Helsinkiju i na Cetinju. U međuvremenu, projekat je prerastao u saradnju sa umetnicom i istraživačicom Darijom Medić, sa kojom sam zajedno napisao dve knjige, Optimizovana poetika i Taktička poetika, u okviru kojih je objavljena i prvobitna verzija ovog eseja (Multimedijalni institut, 2020). ■