To je jedna od filozofskih opasnosti široke primene automatskih sistema, to što fiksiraju značenje.
— Trevor Paglen

Projekat Optimizovane emocije polazi od pitanja: kako se danas koriste reči?¹ Naravno, pišemo priče i psujemo, kao što su ljudi oduvek činili, pevamo i imenujemo stvari. Pa ipak, uronjeni u digitalne oblake, osećamo da je nešto drugačije.

Moja poznanica, spisateljica kratkih priča koja živi u Sjedinjenim državama, ispričala mi je da, kada piše prvenstveno za Internet, za svoje priče pažljivo bira one reči koje su vrednije kao ključne reči za Internet pretragu (search keywords). Primera radi, ako piše o problemima imigracije, strateški će izabrati one reči koje Internet algoritmi dovode u vezu sa temom imigracije. Namera joj je da obezbedi da njena priča bude automatski klasifikovana unutar odgovarajućeg tematskog klastera, kako bi češće izlazila u rezultatima pretrage potencijalnih čitalaca. Drugim rečima, ona kao spisateljica piše istovremeno za ljude i za mašine. Moglo bi se reći da ona svoju prozu optimizuje za pretraživače, da se bavi književnom SEO optimizacijom².

U svom radu »Lingvistički kapitalizam i algoritamska medijacija«³, prof. Frederik Kaplan (Frederic Kaplan) objasnio je logiku pretvaranja reči u robu kojom se može trgovati: »Google je nesumljivo prvi ekonomski igrač koji je razumeo da logika lingvističkog kapitalizma ne počiva na ekonomiji pažnje nego na ekonomiji izraza. Za Google, cilj ove nove ekonomske igre nije da zadrži našu pažnju, nego da razvije intimne i održive jezičke odnose sa najvećim mogućim brojem korisnika kako bi kreirao računarske modele jezičkih promena i sistematski posredovao u jezičkom izražavanju.«

U ovoj ekono-lingvističkoj igri, dakle, reči su puki indeksi roba i usluga. Ekonomski indikatori. Markeri, vektori, formalne taksonomije za mašinsku klasifikaciju. »Treba li da očekujemo nastanak novih dijalekata, poput pidžina ili kreolskog«, pita se Kaplan, »na čiju bi sintaksu i rečnik uticao lingvistički kapacitet mašina i ekonomska vrednost reči?«

Ako bismo se zapitali koja to institucija najsnažnije određuje i definiše praktičnu upotrebu našeg mnogoimenog⁴ jezika, došli bismo do zaključka da to nije ni SANU ni HAZU, ni najvažniji univerziteti u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Srbiji, nego – Google.

Primera ima puno: recimo, kad nam lokalni stručnjaci za digitalni marketing preporučuju da na svojim sajtovima nominativ koristimo češće nego ostale padeže, naročito u naslovima i podnaslovima, čak i kada to nije gramatički ispravno, jer će na taj način naše sajtove algoritmi uspešnije indeksirati. Ili kad kupujemo reči za oglas preko Google Ad sistema, ili kad nas Google Translate pita da li želimo da nam automatski prevede tekst sa srpskog na bosanski – sve su to primeri vlasništva nad lingvističkim i semantičkim bazama podataka kao sredstvom za proizvodnju značenja⁵. A to je pre svega pitanje materijalnih kapaciteta za treniranje AI sistema, neuralnih mreža za klasifikaciju, prevođenje i generisanje teksta. Koji lokalni softver može da parira mogućnostima jednog Google Translate?

Ovakvi novi medijski režimi zazivaju nove poetske i umetničke prakse, a novi dijalekti o kojima Kaplan govori, novi tehnomerkantilistički žargoni, možda nisu u potpunosti lišeni poetske vrednosti. Pip Tornton (Pip Thornton), istraživačica i umetnica iz Edinburga, kreirala je zbirku tekstualnih umetničkih radova⁶ koji preispituju lingvističku ekonomiju i digitalno-jezičke monopole⁷. »Tako što se usresredio na eksploataciju jezika za novac«, kaže Tornton⁸, »Google je efektivno dozvolio da novac kontroliše priču i pričanje.«

Na liniji Torntoninih istraživanja, moj projekat Optimizovane emocije služi se softverskom aplikacijom Google Ad Keyword Planner⁹. U pitanju je aplikacija koja korisnicima pomaže da izaberu prave ključne reči za svoje Google oglase (Google Ads). Aplikacija navodi cene ključnih reči koje ste odlučili da upotrebite u oglasu; tako se, putem sistema licitiranja, određuje njegova tržišna vrednost. Cene reči neprestano se menjaju, ali ne drastično: reči povezane sa unosnim industrijama skuplje su od drugih, jer ih ljudi češće guglaju (termin »revizor«, na primer, skuplji je od termina »opančar«). Aplikacija vam nudi i dodatne predloge za ključne reči, predloge za optimizaciju teksta, na osnovu onoga što algoritmi utvrde da vi svojim tekstom prodajete. Čitajući predloge za optimizaciju možete da pogodite šta Google pretpostavlja da zadatim tekstom želite da prodate (jer naravno da prodajete nešto, tome služe reči, zar ne?).

Keyword Planner namenjen je za marketinške tekstove, oglase i reklame, ali ne postoji zakon koji vam zabranjuje da njegovom algoritmu date bilo koji tekst. Tako sam u planer ključnih reči – i to je suština projekta Optimizovane emocije – umesto teksta oglasa stavio klasike domaće poezije¹⁰. Algoritam je utvrdio novčanu vrednost pesama (kao da su oglasi) i dao predloge za optimizaciju izbora reči (kako bi tekst bio marketinški učinkovitiji). Rezultate sam rekontekstualizovao, štampao i čitao kao novu poeziju.

Videćete i sami, predlozi za optimizaciju često dolaze u začudno skladnim ritmičkim varijacijama; ponekad se čak rimuju. Sledi nekoliko parova pesama. Svaki par sastoji se od originalne verzije i nove, optimizovane verzije.

Dakle, kako Google tumači našu poeziju?¹¹

Mika Antić deo je industrije onlajn dejtinga i Tindera, kozmetike i astrologije; Vasko Popa oglašava stolariju i poljoprivredne proizvode; Abdulah Sidran reklamira lingvističke aplikacije; Miloš Crnjanski i Ljubomir Micić rade u turističkoj industriji; Milena Marković deo je sajber-pornografskog tržišta. Među odabranim pesnicima, jedini je Antun Branko Šimić taj čiju poeziju Google povezuje sa bilo čim u klasičnom smislu poetičnim: predlozi za optimizaciju njegovih pesama su, primera radi, »ljubavni stihovi« i »tužni citati«. Ko se usuđuje da kaže da poezija danas nema utilitarnu vrednost? Tržište traži tekstualne klišeje za rođendanske posvete i zdravice na venčanjima.

Pišući o rokenrolu¹², Dragan Ambrozić problematizovao je generacije koje žele da budu objekti i u stanju su da sebe osete samo u klišejima. U kulturi emodžija i afektivnog računarstva, generativnih tekstova i optimizovanog sadržaja, to je pitanje za sve nas: da li ćemo biti objekti ili subjekti softvera? Hoćemo li razviti senzibilitet prema algoritamskim režimima, hoćemo li moći da ih osetimo i kako ćemo na njih kreativno da odgovorimo? Hoćemo li uopšte biti u stanju da prepoznamo sopstvene emocije ako nisu formulisane kao digitalno opšte mesto?

Katrin Hejls (Katherine Hayles)¹³ rekla je da »sami postajemo kodovi koje ukucavamo« (»we become the codes we punch«). Ako razmislimo o transformativnom potencijalu otelovljenja svakodnevnih digitalnih praksi, shvatićemo da poezija nije tek oblik izražavanja. Ona postaje oblik preživljavanja. ■