Projekat Vetar i seme kreiran je mesec dana nakon što je Evropska unija uvela nov Evropski pasoš za biljke i – sasvim slučajno – mesec dana pre nego što je počela globalna pandemija COVID-19. Na neobičan način projekat je anticipirao značaj pitanja transportovanja gena preko nacionalnih granica.

Projekat smo započeli istraživanjem regulativa za biljne migracije, na koji se način seme transportuje preko granica Evropske unije. Premda biljke nisu ni ljudi ni životinje, one nose biološke informacije i podvrgnute su graničnim i carinskim pravilima. U stvari se biljne biopolitike ne razlikuju drastično od onih koje se tiču ljudskih tela.

Prevezli smo semenje 12 neinvazivnih biljaka iz Beograda u Funšal, iz evropske zemlje koja nije u EU (Srbija) na afričko ostrvo koje jeste u EU (Portugalija). Faktički smo ga prokrijumčarili, jer ga nismo prijavili na granici niti smo za njega nabavili biljne pasoše. Odabrali smo poljoprivredno, kulturno i geografski značajne biljne vrste (domaći hrast, pasulj, lipa, ginko, paprika, divlja loza, itd). Semenje smo posadili na nekoliko lokacija na ostrvu. Zatim smo kreirali kolekciju od 12 madeiranskih biljaka (fikus, flašasto drvo, orlova paprat, nekoliko ukrasnih palmi, bugenvilija, tipuana tipu, itd), doneli ih nazad u Beograd i posadili ih u saksije. Većina ovih biljaka nije poreklom sa ostrva, nego je donesena tokom skorašnje istorije, uglavnom da služi kao dekoracija za hotele i palate.

Ovaj proces dokumentovali smo fotografijama, crtežima i dijagramima. Kreirali smo taksonomije i sisteme za klasifikaciju u odnosu na lepotu i korisnost biljnih vrsta. Takođe smo, na liniji poznatog Internet mema, zamislili gde bi se svaka biljka našla na političkom kompasu da je čovek i migrant.

Projekat smo predstavili tokom autorskog predavanja u centru MultiMadeire u Funšalu.

Dovodeći u vezu mikro-kontekst ličnih herbarijuma, biljnih kolekcija, prirodnjačkih crteža, grafikona, mapa i dnevnika, sa makro-kontekstom globalnih migracija, graničnih regulativa, putničkih ograničenja i ekonomskih i klimatskih sistema, ovaj rad poziva nas da globalne procese mislimo i osećamo na ličan, subjektivan i mikro-intiman način.

Umetnica Camille Henrot postavila je pitanje: est-il possible d’être révolutionnaire et d’aimer les fleurs? Ne znamo da li je moguće, ali jeste nužno.