Do sada, ovaj projekat je prikazan u beogradskom Muzeju nauke i tehnike, galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti i pančevačkoj Galeriji savremene umetnosti. Dobitnik je nagrade za novomedijsku umetničku instalaciju, ARTificial Belgrade, koju dodeljuje kompanija Everseen.
Softver koji stoji iza projekta napisan je u jezicima Python i JavaScript. Interaktivna fraktalna animacija radi uz pomoć tehnologije D3, dok se sistem za generisanje teksta bazira na tehnologijama Tensorflow i Keras. Rekurentne neuralne mreže implementirane su kao adaptacija biblioteke textgenrnn Maxa Woolfa. Softver je dostupan na Internetu kao projekat otvorenog kôda na mojoj GitHub stranici.
Korisnici sistema učestvuju u procesu generisanja teksta tako što u realnom vremenu su-kreiraju svoje literarne radove uz pomoć razgranate vizuelizacije potencijalnih narativnih rukavaca. Sama vizuelizacija predstavlja interaktivnu konkretnu poeziju, arborizovani i remiksovani roman, novi dataistički pogled na stare dadaističke prakse.
Evo primera literarnog teksta koji sam kreirao na ovaj način:
ona je ljubav i žena i gospoža i. ona je dolazila u posetu. mlada devojka, gospoža julijana. bila je, očigledno. bila mu je smešna, kao što je pavle u životu samo jedanput petra. eto to je jedna žena, koju je bio primetio. kakva je to, čovečanstva? zašto je to prećutao, i, pomisli da mu je žena rođena mati i molila ga da bog bude miran. međutim, u kući je bilo vrlo kratko vreme. nije bio prijatan čovek.
Čitav projekat nadovezuje se na nadrealističke pastiše Stanislava Vinavera, književnika, matematičara i autora Pantologije srpske i jugoslovenske pelengirike. Igrajući se stilovima književnika, između ostalih i Crnjanskog, Vinaver se u Pantologiji zapravo bavi tadašnjim medijskim i kulturnim matricama. Danas te matrice definiše digitalna ekonomija: tekst kao takav više ne pripada književnosti i filozofiji onoliko koliko pripada digitalnom kapitalu. Otuda je rad ne samo omaž starim praksama nego pre svega umetnička kritika savremenog digitalno-medijskog režima komodifikacije teksta, indeksiranja reči, optimizacije termina za pretragu, prepoznavanja sentimenata u tekstu, nadzora imejl prepiski i uopšte, korporativne i političke (zlo)upotrebe računarskih alata za procesiranje ljudskog jezika.
Naziv rada Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće izabran je kao ironični komentar na utopiju razgranatih nelinearnih hipertekstova. Uprkos snovima Internet utopista i propovednika kalifornijske ideologije, da li je stvarnost novih tehnologija za kvantifikaciju života uistinu sumatraistička?
Na umetnicima i piscima je da primene ove softverske alate za merenje ljudskog duha, vrate ih u prostor humanog, duhovitog, subverzivnog i nežnog, i izmisle nove načine gledanja, čitanja, pravljenja, sarađivanja – nove načine proizvodnje značenja. ■
— Maja Ćirić, kustoskinja i likovna kritičarka
