Projekat smo osmislili 2013, tri godine nakon prvog putovanja u Afriku o kojem govori naša knjiga Bantustan: atlas jednog putovanja. Ovog puta putovali smo u Zapadnu Afriku. Ideja je došla slučajno: provodeći sate na Google mapama, Lazar Pašćanović i ja otkrili smo strukturu Rišat, danteovski krater u zaleđu Sahare, veći od Beograda, čiji se obodi šire u pravilnim koncentričnim krugovima. Zapitali smo se, može li se tamo otići sa skromnim balkanskim budžetom?

Spoj umetničkog doživljaja i geografskog istraživanja Zemlje – tako su umetnik T. Paglen i kustos i pisac N. Thompson definisali eksperimentalnu geografiju. To se nadovezuje na stare psihogeografske i situacionističke prakse G. Debora i drugih, donekle i na geopoetiku K. Whitea. U kontekstu Kluba putnika, to je putovanje kao istraživački, antituristički, stvaralački, subverzivni i prijateljski čin.

Putovanje u Oko Sahare započelo je u Putničkoj kući u Granadi, Španija. Bilo je to godinu dana nakon Putničke kuće u Istanbulu, gde smo organizovali radionicu Slepi kartografi. Putnička kuća je program rezidencije Kluba putnika, neka vrsta otvorene i besplatne kolonije za kulturu samostalnih i nekomodifikovanih putovanja.

Putovali smo Lazar Pašćanović, Inesa Adamonyte i ja. Skoro mesec dana. Od Granade, preko Gibraltarskog moreuza do Maroka, autostopom kroz Fes, Meknes, Rabat i Marakeš, autobusom kroz Zapadnu Saharu, Lajun i Dahlu do Mauritanije, vozom od Nuadibua do Čuma, terenskim vozilom od Atara, preko Uadana, sve do Oka Sahare. Zatim nazad: Atar, Nuakšot, Roso, Dakar u Senegalu, avionom nazad u Evropu.

Naučnici nisu sigurni kako je nastalo Oko Sahare. Zadivljujućih geoloških odlika, ova obrnuta kupola u svom središtu sadrži divovsku breču, pesak i stene nastale od komadića bezbroj različitih stena. Oko Sahare je velika topionica Zemljine tvari, vrtlog u koji uviremo. Poput epohe u kojoj živimo. Poput globalizacije, poput globalnih migracija, poput klimatskih promena. Priča o Oku priča je o ljudima koje smo usput sreli i svima onima koje nismo – krećući se u suprotnom pravcu od onog očajničkog, krećući se od centra ka periferiji svetskog sistema. To je priča o jednom kotlu u kojem se zajedno topimo. Rečima A. Badioua: postoji samo jedan svet.

Na osnovu video materijala koje smo Lazar i ja snimili, nastao je video Zuruni. Zajedno sa Smirnom Kulenović, umetnicom iz Sarajeva, napravili smo video rad Čovek sa velikim brkovima, dok je Lazar sastavio video esej No Life (Nije život), o jednom od naših sagovornika, saharskom migrantu koji živi na groblju kineskih brodova, u zalivu između Atlanskog okeana i grada Nuadibu. Možete ga pogledati u nastavku teksta.

Tu su i Inesini foto eseji i kolekcija rukom crtanih mapa, koje su nam skicirali sagovornici iz Španije, Maroka, Zapadne Sahare, Mauritanije i Senegala. Pitao sam ih da nam nacrtaju mapu svoje domovine, geografiju koju osećaju svojom.

Foto i video eseje, priče, mape i crteže predstavio sam tokom autorskog predavanja o putopisnoj umetnosti u beogradskom Centru za promociju nauke. Delove ovog i bantustanskog projekta ugradio sam u zvanični silabus predmeta Interaktivni narativ i ergodička književnost, koji sam osmislio za Departman za digitalne umetnosti Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. ■