Nude ti zastave, a tebi treba stan

Uroš Krčadinac

– Mislila sam – kaže drugarica – da ne želim da imam decu zato što sam feministkinja. Onda sam shvatila da je pravi razlog to što sam podstanarka koja malo-malo pa izgubi posao. Teško mi je bilo da to priznam sebi. Bilo je lakše verovati u apsolutnu slobodu izbora: ne želim da budem majka, prosto ne želim, i to je samo moj izbor.

– Nijedan izbor – kažem – nije samo tvoj. Ti si deo sveta.

– Nije. Ali, ima i dublji nivo. Kao da sam borbom za pravo na slobodu izbora samu sebe sprečila da se zapitam odakle ti moji izbori dolaze, moje žudnje, moje potrebe, šta ih oblikuje, kakvo je to moje prirodno i društveno biće koje oblikuje moju svest.

– Pre mesec dana – kažem – gazdarica nam je podigla kiriju za trećinu. Bam, dobar dan: od sledećeg meseca, kirija vam je za trećinu veća. I sad mislim, da nije te stambene anksioznosti, verovatno bih već ove godine poželeo dete. Ovako se želja snebiva, okleva, ko zna kad će sazreti. Trebalo mi je vremena, kao i tebi, da to osvestim.

– Što?

– Bio sam previše arogantan da bih sebi priznao da moja svest nije sama svoj uzrok. Da ja nije isto što i moja ideja sebe. Da sam prosto deo sveta: kao što drvo kajsije rađa kajsije, tako svet proizvodi tebe, mene i ostale, takve kakvi jesmo, glupave i arogantne.

– To ovi porodičari ne razumeju – kaže ona. – Misle da porodicu ugrožavaju lezbejke, pederi i trans-osobe. A porodicu im ugrožava rentijerska klasa, građevinski kapital i nepostojanje javnog i društvenog stambenog fonda. Ako im je stvarno stalo do porodice, pa neka je to i tradicionalna strejt porodica na koju se lože, neka se bore protiv stambene anksioznosti koju pominješ. Neka se bore za to da niko ne mora da brine da li će ga najuriti iz stana kad nastupi naredna tržišna oscilacija.

– Za to se, ako ćemo iskreno, ovde ne bori niko. Ili makar niko dovoljno organizovan.

– Zato i jeste toliko teško da priznaš sebi čega se u stvari plašiš. Nemamo za šta da se uhvatimo. Nude ti zastave, a tebi treba stan. Pa se ti istovremeno i bodriš i pokušavaš da razumeš zbog čega se uopšte bodriš. I onda sklizneš u to da veruješ u sveto pravo na individualnu frustraciju.

– Desničari koje pominješ – kažem – nalaze se u istoj zamci. Kao što ti nisi bila svesna da tvoja frustracija ima strukturne uzroke, ni oni toga nisu svesni. Osećaju da su eksploatisani, da su kolonizovani, kao što i jesu, ali ne razumeju uzroke. A pošto smo svi ucenjeni liberalnom metafizičkom dogmom apsolutne pojedinačne slobodne volje, polazimo od toga da su sve naše želje apsolutno naše, da su nastale u transcedentnom prostoru naših duša, van kauzalne matrice prirode i društva, mimo ostatka sveta. Ako neko radi nešto što ti se ne dopada, tvoja prva misao glasi: neka slobodno odluči da to ne radi. Neka ne bude gej. Neka bude majka. Neka ne bude majka. Neka misli isto kao ja, zato što može da misli isto kao ja, može ali neće. A sve je to deluzija. Nismo učeni da se zapitamo koje to strukturne sile, prirodne i društvene, ekonomske i psihološke, medijske i fiziološke, oblikuju našu slobodnu volju, naše identitete, želje, težnje i stavove.

– Zato je ljubav – kaže ona – važnija od slobode. Ljubav i stambeno pitanje.

– Za razliku od slobodne volje, za ljubav smo makar sigurni da postoji.