Otkud košava

Uroš Krčadinac

Kad je bio dečak,
moj deda je mislio
da topole prave vetar.
Da namerno ljuljaju svoje krošnje,
silom svoje slobodne volje,
same topole,
i da ljuljanjem prave vetar.

Rekao sam dedi:
Posecimo topole!
Da košava napokon stane!

Deda je rekao:
Nemoj da se podsmevaš.
I mi smo topole.
Dok nas vetar ljulja,
verujemo da se ljuljamo sami, namerno,
da smo silni i slobodni,
stariji od vetra.

≋

Pre si glagol nego imenica.
Ne subjekat nego predikat.
Tako je mislio moj deda.
Čovek-tok. Čovek-topola.

Protočni bojler za krv, suze i znoj,
bol u sinusima, ideje, hormone, nesanice.
Kažeš: čovek oseća.
Možda bi trebalo: osećanja čovekuju.
Kažeš: ljudi interaguju.
Možda bi trebalo: interakcije ljuduju.

Staneš pred ogledalo
i kažeš: ovo sam ja!
Ali, gde je to ja?
Gde je ta topolina volja koja pravi vetar?
Ili misliš da si bolji od topole?

Ideju pojedinačnog sebe stiskaš
pohlepno kao grumen zlata.
Pogledaj se još jednom:
ti si grč sam.
San o slobodi i strah od smrti.
Kažeš: ja! – ja! – ja! – ja!
Ali, gde je to ja?

≋

Pre si glagol nego imenica.
Ne subjekat nego predikat.
Kažeš: ljudi prave istoriju.
Možda bi trebalo: istorija ljuduje.

Simboli ljuduju.
Jezik ljuduje.
Ideje ljuduju.
Zastave ljuduju.
Tkiva ljuduju.
Programi ljuduju.
Žudnje ljuduju.
Geni ljuduju.
Identiteti ljuduju.
Sistemi ljuduju.
Društvo ljuduje.

Pre si glagol nego imenica.
Ne subjekat nego predikat.
Voleo bi da je
svako tvoje osećanje tvoje,
samo tvoje,
i da je svaka tvoja misao tvoja,
samo tvoja.
Da ih nije vetar pomerio,
nego ti sam, baš ti, svojom krošnjom.

Ali, šta je zaista tvoje?
Kažeš: čovek ima. Čovek poseduje.
Možda bi trebalo: posedovanje čovekuje.
Gledaš kesu napunjenu vodom
i misliš: oblik kese.
A u stvari, oblik vode.
Osoba-događanje. Osoba-oticanje.
Tako je mislio moj deda.

Kažeš: ja sam slobodan!
Moja sloboda, moj identitet!
Ali, u tom grču sebe,
grču sopstvenosti,
grču pojedinačnosti,
u tom strašnom ego-grču,
kako možeš biti više
od zarobljene zgrčenosti?

Kažeš: ja sam ja!
Moja sloboda, moj identitet!
Možda: čovekovanje sopstvuje.
Možda: čovekovanje pojedinči.

≋

A kad se zaljubiš, kažeš: volim!
Možda bi trebalo: ljubav ljuduje.

Ljubav je silna sila.
Tako je mislio moj deda.
Silnija i od tebe i od mene.
Sve su to silne sile:
vetar, povest, telo, strah.
Veće i od tebe i od mene.

Kažeš: volim te.
Možda bi trebalo:
Ljubav mnomuje ka tebi.

Ljubav mnome tobuje.
Ljubav tobom mnomuje.

≋

Ako smo mi topole,
pitao sam dedu,
šta je onda vetar?

Deda je rekao: svet.