Proletos, kada je pandemija opustošila ulice i zakatančila granice, možda ste se i vi, kao ja, setili Voltera (Voltaire): il faut cultiver notre jardin.¹ Povući se iz buke sveta i pisati svoju enciklopediju. Graditi svoj sajt. Gajiti svoj vrt. Ko god je mogao, pokušao je da pronađe utočište za sebe: sobu, kuhinju, terasu, baštu – fizički, serverski ili unutrašnji mentalni prostor. Svet se, međutim, nije povukao iz vlastite buke. Pustinje nisu prestale da se šire, Internet je nastavio da generiše tekstove i slike. Digitalni Amazon² se opario, fizički Amazon³ dodatno je opustošen požarima i nepogodama. Na mene, kao i na vas, vesti vrište kao nikad pre: antropocen, klima, protesti, roboti, ratovi, globalna nejednakost, granične regulacije, uragani, siromaštvo, očajnička putovanja.

Nema spasa u bežanju, u baštenskom eskapizmu. Pitanje glasi: šta Volterovo geslo o gajenju vrtova znači u antropocenu?⁴

Porodični vrt koji negujem nalazi se u pančevačkom Gornjem gradu, na granici Margite i Centra. Ako i vi za računarom radite sve, kao ja koji za računarom pišem, programiram, crtam i družim se (nije to pandemija promenila ali jeste pojačala), razumećete da vrt nije tek privilegija nego lek. U pauzama od ekranske hipnoze odlazio sam u baštu, kao što i danas odlazim, da plevim, sejem, orezujem, đubrim, kopam, zalivam. Baštu čine borovnjak, leja začinskog bilja (Thymus serpyllum, Melissa officinalis, Coriandrum sativum), stara kalemljena kajsija, nekoliko hrastova, ginko, red lovor-višanja (Prunus laurocerasus ili zeleniče), dva žalosna duda (pendula), nar, smokva i puno lavande.

Najdraža biljka vrta, biljka u koju sam se pre nekoliko godina zaljubio i dugo je tražio po rasadnicima Banata, Srema i Šumadije, sve dok je nisam zapatio i naučio da je negujem i razmnožavam, zove se Parthenocissus tricuspidata⁵ – japanska penjačica, troprsta lozica, crveno-zelena puzavica, lijana poznata i kao bostonski bršljan, boston ivy, premda nije bršljan – nije Hedera helix, zelengora – nego je prava loza, dalja rođaka vinove loze. Čak i rađa, ali se njeno grožđe ne jede, niti se od njega pravi vino. Da li to znači da je beskorisna?

Gajiti vrt: ne pristati na totalitarnost utilitarnosti.

Plantropocen

U svom eseju o plantropocenu, Nataša Majers (Natasha Myers) piše o saživljavanju sa biljkama⁶, o dugo iščekivanom savezu ljudi i biljaka, antroposa i plantae, savezu koji nas doziva iz budućnosti. Plants, kaže Majers, breathe us into being. Svojim disanjem, svojim izdisanjem kiseonika, biljke su oživele sve životinje, pa i nas ljude. Da naučimo da živimo sa njima – umesto da ih tretiramo samo kao resurs, kao hranu, ukras ili sirovinu – to nije tek znak zahvalnosti, nego i uslov opstanka u 21. veku.

To zvuči inspirativno, ali šta znači za praksu svakodnevnog života? Šta je to Majersino saučesničko vrtlarstvo? Šta je prvi korak ovog druid-futurizma?

Kao i kod svih prvih koraka, to pre svega znači – osloboditi se straha. Tako je makar bilo kod mene. Možda se pitate: ko se još plaši biljaka? Meni se čini da se mnogi plaše i da je to, primera radi, razlog zašto se po Beogradu, Obrenovcu, Smederevu, Novom Sadu, Nišu i drugde seča drveća organizuje skoro po redovnoj komesarskoj proceduri. Nije to puka pohlepa i kratkovidost, ne: to je resantiman koji mali duhovi osećaju prema drveću. Nije lako bedniku da pojmi suživot sa bićima koja su u svakom smislu vitalnija i veličanstvenija od njega. Da je moćniji, otišao bi u afričke savane i platio da ubije lava; pošto nije, poseći će gorostasan kedar na mesnom trgu. Reći će: kedrovo korenje diže trotoar, krošnja preti okolnim kućama. Ali, ne dajte se zavarati: ne radi se o realnoj opasnosti, korenje još nikoga nije ubilo, niti je posredi obična korupcija. To je, tvrdim, klasičan strah od uzvišene vitalnosti.

Ukoliko pričamo o puzavicama poput divlje loze, strah će biti formulisan ovako: ako je pustiš na kuću, puzavica će oštetiti fasadu, slomiti kalkan, razbiti crepove, skroz će naskroz uništiti objekat. To može da bude istina u slučaju bršljana (njegovo se korenje zbilja uvlači u malter), ali divlja loza to ne radi. Divlja loza se na zidove lepi specijalnim lepljivim pipcima⁷ koji podsećaju na minijaturne hobotnice. S druge strane, lozino troprsto lišće zaštitiće vaš zid od vreline (koja će samo rasti u narednim decenijama) i atmosferske prljavštine (čađi, dima). Loza će pre da pomogne kući nego da je ošteti⁸. Biće to simbioza, savezništvo.

Kad sam došao do lozinog pelcera, u jednom sremskom selu između Surčina i Šapca, razbio sam nekoliko rupa u betonu oko kuće (barosom) i posadio je (uz prstohvat osmohoda). Lozica je hitra penjačica: za nekoliko godina, više od trećine fasade prekrila je svojom zelenom bundom. Za razliku od bršljana (Hedera helix) i petoprste lozice (Parthenocissus quintefolia), koje vole da štrče i brzo se pretvore u bezobličnu i aljkavu džunglu, Parthenocissus tricuspidata savršeno prianja uz oblik strukture na koju se penje. Ako je pustite na kuću, kao što sam je ja pustio, kuća će istovremeno postati njena i ostati vaša. Lepota koju ćete doživeti možda će vas zbuniti. To je lepota ekološke vitalnosti, vrhunska lepota čovekobiljnog saveza.

Gajiti vrt: osloboditi sebe straha od bujne lepote. Tako se priprema (za) plantropocen. Ta lepota nije puki ukras, nije ornament, kao što ćete uskoro videti, nego je znak jedne nove osećajnosti, nove pismenosti.

Pismo

Nakon što je dugo vozio bicikl po Parizu, F. Hundertvaser (Hundertwasser), umetnik i plantofil, napisao je: Ove linije, za koje mi je potrebno mnogo sati i koje tokom vožnje formiraju ogroman krug i koje me umaraju, ove su linije lepše, iskrenije i suvislije nego one koje bih mogao da nacrtam na papiru.⁹

Isto važi i za linije koje po zidu crta divlja loza. Potrebni su joj meseci, katkad i godine. Obratite pažnju. Te linije rastu, te su linije žive: plešu, sudaraju se, dodiruju, mačuju. Samo su budali linije dosadne. Posmatrajte ih kako se granaju po zidu, kao krvotok, nervotok, rečni sliv, železnički čvor. Posmatrajte ih strpljivo, jer vrtlarstvo će vas naučiti strpljenju, to je vrlina vrtlara, strpljenje, rutina koja je postala vrlina. Posmatranje – to je naročita odanost. Posmatrali ste slikara dok radi.

Linije rastu kao izvanredno spora animacija, kao kad biste apstraktne animirane filmove Normana Meklarena (Norman McLaren)¹⁰ usporili i razvukli na nekoliko godina. Linije rastu i granaju se u kaligrafiju. Čuo sam komentar: kao da piše. Kao da izmišlja pismo. Postoji čitava tradicija asemičkog pisanja¹¹, grafičkog pisanja koje se piše samo zbog oblika, pisanja oslobođenog jezičke matrice, značenjske matrice – čitava jedna antisemantička literatura čija se književna estetika javlja u vizuelnom ritmu znakova koji se ispisuju, u naizgled besmislenim grafičkim varijacijama, u likovnom tempu, u simetriji i razbijanju simetrije, u psihografskom tekstu-kao-slici. Tako je Malgoržata Žurada¹² (Małgorzata Żurada) razvila tipografiju od linija koje buba dubi u kori drveta. Tu su i digitalni sistemi¹³ za mešanje svetskih pisama, koje su osmislili So Kano (Kanno) i Takahiro Jamaguči (Yamaguchi), kao i naslovnice Mirte Dermisače¹⁴ (Mirtha Dermisache), naizgled besmislene, u stvari delikatne ne samo grafički nego i istorijski.

Asemička azbuka Parthenocissus tricuspidata, (re)konstruisana na osnovu zimske fotografije lijana sa mog baštenskog zida, mogla bi da izgleda ovako:

Lozine linije bile su mi inspiracija za digitalni umetnički rad Ja nisam željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće, računarski program koji generiše tekst u stilu Miloša Crnjanskog. Generativne priče prikazuju se u obliku animiranog tekstualnog stabla, tekstualnih lijana koje rastu ad infinitum¹⁵.

Linije rastu a vi posmatrajte: sposobnost gledanja nije data nego se uči. Oči se vežbaju da gledaju. Crtanje nije veština ruke nego oka – oka i skrivenog životnog libida. Lozica to oseća, ne razume: oseća tako što raste.

Gajiti vrt: negovati svoje oči, baždariti i kalibrisati svoja čula, svoje senzore, grane svojih nerava. Strpljivo posmatrati liniju dok raste.

Paleta

Linije se najbolje vide tokom zime, kada nema lišća, kad se ističu grane. Za razliku od bršljana, Parthenocissus tricuspidata je listopadnog soja. Od aprila do novembra njeno lišće prolazi kroz fiziološke faze, koje se vide kao paleta naročitih boja kakve nisam primetio ni kod jedne druge biljke. Ova paleta razvija se tokom godine poput kože usporenog kameleona.

Lišće pupi u aprilu. Napetih žila i razvučenog epiderma, na dodir lepljivog i vlažnog, njeni mladi listovi podsetiće vas na grašak-zelenu ■ placentu. Kako se proleće bliži kraju, lišće poprima nijanse kruškine ■ boje, pastelnomaslinaste ■, malahitzelene ■ i tamnije papratzelene ■. Lozica ne voli jako sunce i listovi koji mu budu izloženi spržiće se na burgundac ■. Ima listova koji će steći mesinganu ■ pigmentaciju ili sasanuti u mrkožutoj ■, ali će većina, naročito oni u hladovini, oni zaštićeni, sve do kraja leta zadržati svoje tamnozelene ■■■■■ lorkijanske nijanse.

Paleta u jesen poludi. Nestane hlorofila. Zidovi na sunčanoj strani požute ranije, kao mandarina ■, kao lan ■ ili kao boja mog sajta ■. Crvena katkad dođe iz žute, katkad pravo iz zelene. Ta crvena u stvari je polje posve različitih crvenkastih: pečena sijena ■, rđavocrvena ■, cinober ■ (vermilion), crvena krvi ili revolucije ■■, skarletna ■, grimizma ili malinasta ■ (crimson) ili već neka slična nijasna ■■■■ bez imena. Poneki list bude svetlovišnjast ■ (cerise), poneki čak lila ■ ili patlidžan-lila ■, da bi potom, što se ne dešava retko, potonuo u začudne plavkaste ■■■■ tonove.

Krajem novembra lišće obraoni – ■ ili ■ – i padne.

Ove pozne boje, miholjske, najčudnije su od svih. Kao da su istovremeno plave, crvene i zelene, kao da to nije mešavina – deo lista je plav, deo crven, deo zelen – nego da je ista liska, isti nerv, isto tkivo lista istovremeno i plavo, i crveno, i zeleno. Samo su budali boje dosadne.

Ove paradoksalne boje, dijalektičke i revolucionarne, kao da krše Vitgenštajnovo (Wittgenstein) pravilo: there cannot be a reddish green¹⁶. Kao da prevazilaze logički dualizam: crvenkasto-zelena ipak je moguća. Videćete uskoro da to nije jedina stvar u vezi sa divljom lozom koja je paradoksalna. Da zen kōani¹⁷ imaju boju, bile bi to ove boje.

A kada košava ili severac dunu kroz baštu, lozina se krošnja povija u talasima, kao da sami zidovi talasaju poput namreškane površine mora. Da li ste znali da Homer nije koristio plavu, da nikad nije upotrebio tu reč? Govorio je: more boje vina. Samo obratite pažnju¹⁸. Kad duva vetar, zidovi prekriveni lozom pretvore se u jedno takvo uzburkano more, u površinu vode čija se boja ne može imenovati.

Paleta nije samo vizuelna, nego i zvučna. Krajem proleća loza cveta. Njeni su cvetovi neugledni, ali sposobni da privuku oluju pčela. Postoji jedan dan – uvek je to samo jedan dan u godini i treba ga sačekati i uhvatiti – kada se prašnici i latice otkidaju od tučka i padaju po lišću, uistinu dobuju, šušte u asinhronom ritmu, kao žubor malih tvrdih zvona. Zujanje pčela i dobovanje latica podsećaju na tanano-melanholični jazz doboš.

Gajiti vrt: osluškivati fotosintezu, u(o)čiti prirodne ritmove. Ti ritmovi, te boje i te linije vode razvijanju čulnog osećaja za složene sisteme unutar kojih živimo.

Planeta

Složeni sistemi – ekološki, biopolitički, finansijski, tehnološki, fiziološki, softverski, ekonomski, klimatski – pozivaju na posebnu vrstu razumevanja i osećanja. Svi ovi sistemi su planetarni i svi su naoko nevidljivi, neopažljivi. Njihov jezik je matematički jezik Norberta Vinera (Norbert Wiener)¹⁹. Ovde pucne jedan signal, tamo drugi, još dalje treći: neka se ćelija rodi, neki se oblak prospe, neka se deonica proda, informacije rađaju nove informacije, povratne sprege jačaju ili slabe. Nikada svet nije bio ovako kompleksan i međupovezan.

Sistemi, međutim, nisu neutralni. Džejms Brajdl (James Bridle) – umetnik i pisac koji se školovao kao informatičar – insistira na sistemskoj pismenosti²⁰. Nije dovoljno učiti matematiku i programiranje, tvrdi Brajdl, kao što je vodoinstalaterski zanat nedovoljan da bi se razumele interakcije između vodovodnih infrastruktura, političke geografije, zastarelih instalacija i društvenih pravila. Uz funkcionalno i tehničko znanje, potrebno nam je i razumevanje istorija, konteksta, posledica. Odakle dolaze ovi sistemi, ko ih je dizajnirao, u čijem interesu rade?

Sistemska pismenost prvi je korak ka sistemskom senzibilitetu, sposobnosti da sisteme ne samo razumemo na racionalnom nivou, nego i osećamo – na dubljem telesnom i čulnom nivou. Otuda data umetnost²¹. Kao mlađa sestra digitalne umetnosti, data umetnost pretvara baze podataka u estetske i čulne objekte. Kada crtam mape, kada pišem o putovanjima, kada dizajniram programe za generisanje slika i tekstova – bavim se istim pitanjem: kako složene sisteme (softverske, geografske, migratorne, finansijske) doživeti čulima?

To je, siguran sam, proisteklo iz rada u vrtu. Sistemska estetika, razvijanje ekosistemskih čula. Divlja loza reaguje na promene klime, na vrela leta i tople jeseni, reaguje bojom i linijama, njena se godina vidi. Reaguje i na vas, na vaš poseban baštovanski stil, manire i posvećenost, i te se reakcije razvijaju tokom vremena. Loza je odraz složene interakcije između klimatskih promena, hemije tla, biljnog metabolizma i vaše brige – živeća vizuelizacija sistema.

Gajiti vrt: sticati osećaj za složene interakcije, sistemske dinamike i povratne sprege. Senzorijum za antropocen.

Poljokultura

Mnogi stvaraoci bili su fascinirani biljkama. Herman Devri (de Vries), Jozef Bojs (Joseph Beuys), Elsvort Keli (Ellsworth Kelly), Siprian Gajar (Cyprien Gaillard), Paul Kle (Klee), Albreht Direr (Albrecht Dürer)²². Umesto travom, Klaus Litman (Littmann) je fudbalski stadion zasadio šumom²³. Špela Petrič i kolege pokrenuli su Plant Sex Consultancy²⁴, koji se bavi dizajnom biljnih vibratora za usamljene cvetove koji su ostali bez oprašivača. Žilberto Esparca (Gilberto Esparza) osmišljava nove biljno-robotske zajednice²⁵. Robi Barat (Robbie Barrat) programira softverske biblioteke za digitalno crtanje uz pomoć električnih signala u biljkama²⁶. Kolektiv Škart pravi mobiljke – mobilne biljke²⁷ – po uzoru na poeziju Vaska Pope.

Plantropocen je i poljokultura i robokultura: buduća civilizacija druida i droida.

Tri mi projekta padaju na um. Prvi je kolekcija lozinih crteža, asemičkih bršljan-zapisa. Pustio bih lijane da se pužu uz kvadratne panele, šperploče, razapeta platna. Neke bih pustio mesecima, neke godinama. U jesen, kad dođe vreme za orezivanje, izabrao bih najuzbudljvije i orezao lijane sa ivica, tako da linije ostanu na panelima, kao žive arabeske zamrznute u vremenu, kao intimna bioklimatska seizmografija.

Drugi je gerilsko baštovanstvo i posveta zapostavljenoj arhitekturi. Rasadio bih pelcere u male saksije i poslao prijateljima u razne gradove. Tražili bismo kulturno i arhitektonski značajna dela koja su devastirana, zaboravljena, zarasla, prezrena. Tu su Brašovanova Vazduhoplovna komanda u Zemunu (1934), Bogdanovićevo Memorijalno groblje u Mostaru (1965). Tu su Betonski spavači: Magaševo Haludovo na Krku, Mušičev Spomen-Dom u Kolašinu, Osojnikov Dom kulture u Konjicu²⁸. Tu je industrijsko nasleđe u Pančevu. Tu su brutalistički biseri, remek-dela spomeničke plastike. Tu su i starije građevine: romanička crkva Arača, tvrđava u Baču, ruševine Hasan-begove džamije u Nišu, ostaci pančevačke sinagoge. Polja izumrlih utopija iz raznih epoha. Na ovim mestima posadili bismo pelcere divlje loze, bez dozvole, samoinicijativno, da se penju uz ova zdanja, da ih obmotaju zelenom sačuvavši im oblik, kao što su to učinile u kineskom ostrvskom selu Hutuuan²⁹ (后头湾, Hòutouwān), da ih pretvore, tokom godina i decenija, u biljobetonske stećke.

Treći je softverski interfejs za komunikaciju između ljudi i biljaka. Znamo već da biljke imaju čula³⁰, drugačija nego mi ali ipak čula, znamo i da komuniciraju između sebe³¹. Ove ideje nisu nove³²; samo je nova tehnologija. Zašto ne bismo napravili elektronski čovekobiljni jezik? Sa strane čoveka, jezik bi bio formulisan vizuelno, zvučno i tekstualno; sa strane biljke, bili bi to električni i hemijski signali; između, kao medijator i prevodilac, stajao bi softver. Sve zajedno: interfejs za dekolonizaciju i decentralizaciju senzorijuma. Upravo: kultura droida i druida.

A kako se dobija pelcer divlje loze? Prinesite saksiju sa zemljom lozinom stablu, gde se bokore nove grane. Izaberite lijanu debljine strujnog kabla i zavucite je u zemlju saksije. Posle dve-tri sedmice, grana će pustiti korenje u novoj zemlji; tada je vreme da je isečete, da joj prekinete vezu sa matičnom biljkom. I to je to: stvorena je nova jedinka Parthenocissus tricuspidata.

Saksije kao pokloni, kao izgovori za stvaranje novih prijateljstava, mreža, ukrštanja, novih sestrinstava, novih i neočekivanih grananja.

Sociolog Zigmunt Bauman (Zygmunt Bauman) koristi metaforu baštovana u kontekstu modernističke utopije 20. veka, a metaforu lovca u kontekstu tehnofluidne utopije 21. veka³³. Danas se ne mašta o stvaranju i uzgajanju lepih vrtova, kaže Bauman. Ljudima je stalo samo da napune vlastitu lovačku torbu do vrha, ne misleći o preostalim zalihama. Utopija lovca, tvrdi on, životu ne daje nikakav smisao, ni stvaran ni lažan, čak služi tome da pitanja o smislu protera iz čovekovog uma.

Zato su vrtovi daleko važniji od samih vrtova. Nije to zazivanje povratka u 20. vek, ne: to je pitanje oblikovanja sasvim novih budućnosti, novih druid-futurizama. Pitali su me jednom: čime ti u stvari želiš da se baviš? Zastao sam i rekao: želim da uzgajam vrt. Mali vrt ideja, ljudi i stvari, ljubavi i otpora, lepote i značenja i slobode. Ne plantažu nego mali vrt: atelje, studio, laboratoriju, klub, praksu, učionicu. Nije vreme za to? Pa šta.

Gajiti vrt: gajiti sve ono čega je vrt simbol.

Poljokratija

Da li je sve ovo o čemu pišem ipak eskapizam? Lepo zvuči – možda ćete reći – međutim, u praksi, svodi se na aristokratski manir. Vrtlarstvo iz estetskih i filozofskih pobuda stari je hobi prinčeva, vojvoda, kardinala i sultanovih kćeri. A niko od mojih predaka nije bio ni plavkaste krvi: redom su bili seljaci, vinogradari i zanatlije.

Možda ćete biti još ekstremniji i reći da je moja aristokratska biljopoetika – parazitska. Da li to znači da je stvaralaštvo per se parazitsko? U stvari, i samu divlju lozu često su optuživali da je parazit: dok drugo drveće pošteno radi, prikuplja hranljive materije da bi odrvenilo svoja stabla i učvrstilo krošnje, parazitske puzavice penju se uz njih, koristeći njihov skelet i stabilnost. Puzavice kao cvrčak³⁴, drveće kao mrav.

Utoliko je Parthenocissus tricuspidata simbol umetnosti kao takve. Loza je parazit onoliko koliko je umetnik parazit.

U svom predavanju o savremenoj umetnosti, filozof Alan Badju (Alain Badiou) govori o stvaranju koje se, kao nelična proizvodnja istine, obraća svima³⁵. To je umetnost koja se ne obazire ni na kakvu javnost, ni na kakvu ciljnu grupu. Takva umetnost, kaže Badju, povezana je sa proleterskim aristokratizmom: ona čini ono što kaže ne uvažavajući nikoga. Ako i ima šta da izgubi, ne razmišlja o tome. Zar divlja loza ne čini isto?

Gajiti vrt: u isti mah biti, emocijom biti, i aristokrata i seljak.

Pobunjenost

Zamislite da ste odbegli rob u vreme kada je robovlasništvo bilo zakonito i da znate da ćete izgubiti život ako vas uhvati zakon. Pobegli ste i sad tražite utočište, negde u šumi, džungli ili šikari, tražite skriveni vrt, kreolsku baštu, a creole garden, gde ćete se okrepiti, napiti izvorske vode, najesti voća i povrća, razmisliti o sebi i svetu, napuniti zalihe, i fizičke i psihičke, i onda se vratiti u svet i njegovu buku.

Ovakvi vrtovi zbilja su postojali³⁶, tako su mi pričali poznanici iz kreolskih krajeva, postojale su čitave mreže, tajni ekosistemi bašti i povrtnjaka namenjeni odbeglim robovima, koje su održavale pobunjene zajednice. Zamišljam da su ovakvi vrtovi bili zakriljeni zavesama lijana koje podsećaju na divlju lozu i da su ih upravo te bršljan-girlande skrivale od nadzora robovlasnika. Tamo se hranila radikalna mašta, ali i više od toga, tamo su se doslovce spašavali životi. Slobodni ljudi i biljke oduvek su se zajedno borili protiv zla.

Est-il possible d’être révolutionnaire et d’aimer les fleurs?³⁷ – tako je umetnica Kamil Anro (Camille Henrot) nazvala jedan svoj rad. Da li je moguće biti revolucionaran i voleti cveće? Ne znam da li je moguće, ali verujem da na izvestan način jeste nužno.

Gajiti vrt: prosto, gajiti ga. Svet će naći način da se zahvali. ■