Kao da mi je neki glas šapnuo na uvo: živiš u kući kartografa. … Narednog jutra, naoružan flomasterima, počeo sam na mapama da ucrtavam granice o kojima je govorio profesor političkih nauka. Razdvojio sam civilizovan svet od sveta varvara, Ilire od Slovena, istok od zapada … Ubrzo sam imao toliko granica, nevidljivih a ipak stvarnih, da je svet počeo da se kruni kao klip kukuruza.
— David Albahari, Snežni čovek¹

Mape su izvor bola, a bekstvo od njih je nemoguće.
— Vladimir Tasić, Snežni čovek i paralaksa²

Dostopiravši u Kartum, glavni grad Sudana, Lazar, Marko i ja smestili smo se kod Džesike, profesorke i spisateljice iz Engleske. Upoznali smo je preko Kaučsurfinga. Pre nego što se preselila u Sudan, Džes je putovala po Balkanu, Srbiji, Bosni, Rumuniji, izučavala je Austrougarsku i Osmansko carstvo.

»Da li znaš«, pitao sam je, »da su Beograd i Kartum pre samo 150 godina bili deo iste zemlje? Čak i mape Beograda i Kartuma izgledaju kao brat i sestra.«

Oba grada izgrađena su na ušću reka: Save i Dunava, Plavog i Belog Nila. Oba grada, iako prestonice, leže na istorijskoj granici: Mitteleurope i Balkana, Arapskog i Podsaharskog sveta. Oba grada šire se oko rečnog ostrva u obliku suze: Veliko ratno, Tuti.

Na polici svoje radne sobe Džes je držala mape Pirija Reisa, osmanskog kartografa, i el Idrisija, arapskog kartografa, dvojice polimata koji su od kartografije načinili osebujan umetnički jezik. Pored ovih mapa stajale su knjige Džozefa Konrada, anglo-poljskog pisca i mornara.³ Znao sam da ćemo imati o čemu da razgovaramo. »Kad sam još bila mala«, Džes je recitovala Konradovo Srce tame,⁴ »strasno sam volela mape. Satima bih gledala u kartu Južne Amerike ili Australije … U to vreme na zemlji je bilo mnogo neispitanih oblasti, i kad bih ugledala neku takvu … stavila bih tu prst i rekla: kad porastem, otići ću tamo.«

I otišla je, ali nije ostala ista. Putovanja su je promenila. Ono što je počelo kao avantura, završilo se kao opsesivni projekat: književni, umetnički, dokumentarni, životni. Tako je bilo i sa našom Afrikom.

Rekao sam joj: »Kao klinac sam obožavao atlase. Po tepihu spojim šibice u oblik sveta, pa ređam životinje gde koja živi, ptice, majmune, bube, slonove iz kinder jaja.«⁵ Džes se nasmejala: »Tako počne. Atlasi i dečje maštarije. A onda…«

»Onda porasteš«, rekao sam, »a mape postanu strašne. Svako širi kartu i crta svoje granice.«

Svoj prvi atlas dobio sam za peti rođendan. Celo jedno leto precrtavao sam države i kontinente, grbove i zastave. U prvom poglavlju Bantustana, napisao sam: »Mlado leto, kada sam učio slova, slušao tatine izmišljene pesme i po ceo bogovetni dan crtao Sunčev sistem … Pitaju me šta radim. Pravim enciklopediju. Čega? Svega.«⁶

Dve godine kasnije počeo je rat u Jugoslaviji. Odjednom, mape su postale oružje. Jednu verziju svoje zemlje video sam na televiziji, drugu na školskoj zidnoj karti, komšije su širile mapu treće, prijatelji četvrte. Rekli su mi da mape predstavljaju stvarnost, ali je meni delovalo kao da sve redom lažu. Počeo sam da zazirem od njih, ali nisam prestao da ih crtam.

Na časovima geografije dobili smo neme karte da u njih ucrtamo izohipse, granice, legende, oznake za rudnike i fabrike. Prelazio sam olovkom po nemoj karti, ushićen ali zbunjen, kao da bih upisivanjem mogao da poremetim samu stvarnost (koja je i bez toga bila dovoljno poremećena). Ubrzo je karta bila ispresecana gustim linijama i šrafurama, legendama i piktogramima. Podsećala je na guste krojačke dijagrame iz Burde.⁷ Da, geografija za krojače. Tako su, kasnije ću saznati, nastale granice današnjih afričkih nacija. »Afrika se delila na Bizmarkovom kanabetu«, rekla je Džes. »Lenjirom su špartali po mapi, onim konradovskim prstom sekli zemlju ko teleći but.«⁸

Kog trenutka sam shvatio da ću početi da crtam mape našeg putovanja? Mislim da je to bilo u Ruandi, u Muzeju genocida. Lovre i ja otišli smo da ga posetimo. Korčulanac i Banaćanin. Ubrzo smo shvatili da ga po pravilu posećuju bogati beli Zapadnjaci, turisti-voajeri, da je to jedan posve turistički muzej, egzotičan objekat za pretvaranje povesti u kapital, viška istorije u višak vrednosti. Onda smo došli do poslednjeg sprata.

»Na poslednjem spratu, mape sveta: Jermenija, Aušvic, Kambodža. Da se ne ponovi. Hodnik zavija poput školjke, poput puževe kuće, sve dok samoga sebe ne sustigne u središtu. Stanem. Lovre se ukipi. Na poslednjoj mapi, od istarskog do đerdapskog nosa … mrče se i razlivaju strelice, frontovi, granice i oblasti, izohipse i logori, kompasi, legende, iksevi i oksevi, kote, azimuti, fotografije, sažvakana istorija i paušalne cifre. Jugoslovenski Roršah.«⁹

Usred Ruande, u srcu afričkih tropa, najdalje od kuće što smo ikada bili, balkanska istorija priredila nam je sačekušu.

Ovo putovanje, tada sam rekao sebi, veće je od mene. Kao što je svet iz kojeg sam se rodio veći od mene. Treba makar da pokušam da ga skiciram.

Egzotistan

Turističkog biznisa nema bez egzotizma, balkanizma i orijentalizma. Tržište zahteva egzotiku. Zašto bismo putovali u daleke zemlje ako bismo znali istinu – da su tamošnji ljudi napravljeni od istog materijala kao i mi? Turistička retorika, kao i putopisna književnost, vrve od opisa nekakvih drugačijih ljudi čudnih običaja i bizarnih načina života, koje moramo poštovati, ali tako oneobičene, suštinski odvojene od nas. Bedekeri anglofonog Lonely Planeta edukuju nas o tome da su Sloveni »sentimentalni«, Rumuni »ekstrovertni«, Mađari »rezervisani«. Uganđani su »veseli«, Sudanci »ponosni«. Što su putnici belji i bogatiji a domaćini crnji i siromašniji, stvar je strašnija. Stereotipi nacionalnih mentaliteta nisu daleko od zlokobnih imperijalnih rasnih teorija o esencijalno različitim vrstama ljudi.

Aparthejdski zatvori u Južnoj Africi takođe su deo turističke industrije. Tamo možete saznati šta su bili istorijski bantustani: teritorije unutar segregirane Južne Afrike, namenjene za crne Afrikance. Crni da žive sa crnima, beli sa belima: nema spajanja. U poslednjem poglavlju Bantustana, profesor Radheš kaže: »Kastinski sistem! Pregrade ti svest tako da imaš samo… komadić, samo svoj bantustan. Je l’ znate šta je to bantustan? Imali su te rezervate, crnačke domovine. Ograđen komad zemlje, ne smeš napolje. Unutra je ceo tvoj svet.«¹⁰

Reč »bantu« odnosi se na afričke narode i jezike, dok »stan« potiče iz persijskog i označava zemlju ili domovinu. Kao zatvoreno i ograđeno stanište, »stan« ima pežorativne konotacije, ali i sasvim svakodnevne. Na turskom, Srbija se zove Srbistan, Mađarska Mađaristan, Hrvatska Hrvatistan, Bugarska Bulgaristan. Filozof Rastko Močnik, primera radi, govori o postjugoslovenskim nacionalnim projektima kao o »samonametnutim bantustanima«.¹¹

Svega ovoga postaneš svestan tek kad u svet odeš anti-turistički. Kad se katapultiraš u njega, kao što smo mi u Afriku otputovali sa par stotina evra u džepu, kad se nađeš u buri planete kao barka u okeanu, spreman da slušaš, gledaš, učiš, razgovaraš, kopaš i lupaš se o hridine. Tek tad primetiš sve te pregrade za svest, ideološke koprene, istovremeno nametnute i samonametnute, internalizovane, i zapitaš se – može li se zaći iza? Rasa, nacija, jezik, pismo, religija, rodbina, stalež, imperija, identitet. Može li se svet gledati s onu stranu granica i čaura?

Predstavljen kao grafički putopis, eksperimentalni roman, vodič za samostalne putnike, intimna ispovest i umetnički atlas, Bantustan je možda pre svega – anti-bantustanski manifest.

Takve su i mape. Crtao sam ih rukom, digitalno, pomoću tableta za crtanje. Mape su tapiserije amblema, zastava, piktograma, ideograma, različitih pisama, grbova, lavirinata, ekonomskih struktura i tajnih poruka. Radio sam na njima oko godinu i po. Ovakav umetnički rad istovremeno je i rad na sebi: na svom osećaju za prirodu i društvo, istoriju i geografiju. Rad na svojim zabludama. Zato je bolan i lekovit. Takav je bio i u detinjstvu. I dalje je. Mapiranje teritorije samog sebe: ničija zemlja, to si ti.

Iako geografski verodostojne i matematički precizne, sve ove mape su pre svega mape mitova i simbola. Kao kod Pirija Reisa i el Idrisija. Tu su legende u oba smisla: kao 1) mitovi, priče; i kao 2) kartografski tumači za simbole, rečnici u dnu karte.

Mapa Tanganjike¹² (XIII poglavlje), na primer, istovremeno je i mapa ideološke mašine koja melje ljude. Putevi, obale, planine i gradovi uvezani su u delove električnog kola, simboličke otpornike i kondenzatore: polumesec i srp, krst i čekić, svastika i zvezda, dolar i juan, funta i rublja. Kruženje moći u društvu kao kruženje struje u kolu.

Mapu Ruande¹³ (X poglavlje) nacrtao sam kao nervni sistem. U Kigaliju, glavnom gradu, upoznao sam Zija, koji duva po ceo dan, slika i raducka u tetkinoj fabrici pečuraka. »Cela ova zemlja«, rekao je, »u stvari je halucinacija.« Tako su trgovi, ulice i raskrsnice Kigalija postali neuroni, dendriti, aksoni. Nad tim materijalnim strukturama dejstvuju ideološke droge: kolonijalizam, nacionalizam, imperijalizam, šovinizam, rasizam. U obodu mape su pečurke i hemijske formule: LSD, DMT, MDMA.

U mapu koja povezuje Balkan i Afriku¹⁴ (I poglavlje) upisao sam slova mnogih pisama, pre svega arabice, latinice i ćirilice. Arabica je varijanta arapskog pisma prilagođena jeziku Južnih Slovena (koji se može pisati i glagoljicom, bosančicom i rovaškim runama). Tu su i grčki alfabet, hebrejski alefbet, egipatski hijeroglifi, rimski brojevi. Sve su to naša pisma, krhotine zajedničke Balkansko-vavilonske kule, koja pokazuju da je istorija pisane reči na Balkanu stara, raskošna i razbarušena, nesvodiva na jednoznačne postkolonijalne identitete, istovremeno i lokalna i kosmopolitska. Anti-bantustanska. Tako je i na Bliskom istoku, tako i u Africi.

Ovi sinkretistički dijagrami, gusti poput onih iz Burde, nisu samo ilustracije nego i interfejsi za nelinearno čitanje. Bantustan se može čitati redom, naime, kao svaka knjiga, ali i nelinearno, kao Internet: tako što prstom idete po mapi i birate priču koju ćete otvoriti. Onim »konradovskim prstom« koji pominje Džes iz Kartuma.

Klasične turističke ilustrovane karte pune su šarenih ikoničkih stereotipa: Ajfel u Francuskoj, piramida u Egiptu, slon u Keniji, afrička maska u Gani. Želeo sam da obrnem igru: da jezikom ilustrovane mape govorim o stvarnoj stvarnosti. Da očuvam napetost između života i »dečje maštarije«, kako je rekla Džes, ali tako da egzotično bude dijalektički mamac protiv egzotičnog, a Bantustan – anti-bantustan.

Kapitalistan

U Istočnoj Africi upoznao sam Džoma, novinara u penziji. Dolaze nam, pričao mi je, turisti sa Zapada očekujući da vide autentične afričke maske i ples. Skupili smo ekipu najboljih plesača, ali Zapadnjaci nisu bili zadovoljni. To im nije bilo dovoljno egzotično, dovoljno afrički. Onda smo pozvali jednog francuskog koreografa da nam malo osmisli te plesove, da ih oneobiči. Da budu egzotičniji. Tek smo onda mogli da zaradimo.

S maskama je bilo teže, rekao je Džomo, pošto ljudi iz našeg kraja ne koriste maske. To je kultura Zapadne Afrike: Togo, Benin, Gana, Nigerija. Mi to nemamo. Ali, moramo da zaradimo, da preživimo, pa smo izmislili. Uzeli smo te njihove pa smo ih malo izmenili i počeli da ih prodajemo. E, onda su ušle kineske firme. Krenule su da prodaju iste takve, te naše izmišljene, besmislene, samo triput jeftinije. Dovoze ih iz Kine, idu kao alva. Sad moramo da izmislimo nešto novo.

Ali – Džomo me je pogledao – znaš šta mi je najtužnije? Par klinaca iz kraja dizajniralo je svoje simbole od tih naših izmišljenih maski. To su klinci koji se bore protiv neokolonijalizma, koji maštaju o samostalnoj i ponosnoj Africi. Šaraju grafite sa tim lažnim maskama koje smo izmislili, koje smo u neku ruku bili prinuđeni da izmislimo, i pišu: »Naša tradicija! Afrički ponos! Crna sloboda!«

Potaknut Džomovom pričom, maske sam ucrtao sam na mapu Zambije¹⁵ (XIV poglavlje). Mapa je lavirint, dijagram strukture, koji ilustruje rudnu eksploataciju. Vadi se bakar. Širi se pustoš. Zambiji ostane poneki procenat, ostalo se taloži u švajcarskim i američkim bankama. Nad ovim strukturama, poput sablasti, izviru maske. Da maskiraju sistem. Da izgleda kao da je eksploatacija stvar kulture, estetike, a ne strukture, ekonomije.¹⁶

Kad smo stigli u masajsko selo – prikazano na mapi VII poglavlja¹⁷ – dočekao nas je poglavica Kuko. Selo, to je nekoliko kućica od balege i blata, usred savane, okruženo koljem, među slonovima, zebrama, lavovima i nilskim konjima. I Kuka smo upoznali preko Kaučsurfinga, tamo je napravio profil. Premda je morao da ubije lava da bi postao poglavica, njegov posao sličan je poslu šefa mesne zajednice. Kuko brine o podeli goveda, miri zavađene, nabavlja so i preganja se sa lokalnim tajkunima koji nameravaju da pregrade reku i privatizuju vodu.

Mapa Najrobija¹⁸ (VI poglavlje) prikazuje klasno segregiran grad. Tri dela grada – najbogatije avenije, srednjeklasne kuće i siromašni slamovi – tri klasna bantustana, predstavio sam različitim oblicima: kvadratom, krugom i trouglom.

Na mapi Konga¹⁹ (XII poglavlje) je umetnički centar gde sam upoznao Masija, bivšeg gerilca. Masi mi je pričao o rudnicima bez kojih ne bi mogli da postoje mobilni telefoni i računari: »Vidiš, dečko, kada si kupio ovu spravu, kupio si i našu krv. … Da bi se ovo malo sranje napravilo potrebni su kositer i koltan, rude kojih nema mnogo na svetu. Ali zato ih kod nas ima u izobilju, baš u onim tamo brdima … Paravojske drže rudnike, spuštaju decu u kopove, prodaju kositer i kupuju oružje. Poslednji put sam bio tamo pre mesec dana… Jebeni logori. Tako se, dečko moj, finansira rat u Kongu. Od tvojih para.«²⁰

Ceo svet je jedan sistem, rekao je novinar Džomo. Jedno stanište, jedan stan. Identiteti koje vidiš, zastave, brendovi, boje, ovo šarenilo, samo su maske za sile u sistemu.

Egoistan

Bantustan kao zatvorena čaura u našoj knjizi ima i dublje značenje. »Unutra je ceo tvoj svet«, kazao je profesor Radheš. Konačni bantustan je ego-bantustan – egoistan – samoopsednuta svest, individualistička samica samog sebe, sebično i anksiozno sopstvo zarobljeno u spirali nemoći da se saživi sa svetom.

U prvom pasusu Bantustana, Lazar kaže: »Putovanje je počelo; kao da ga tek sada mogu osetiti čulima. Kad sam bio klinac, sećam se, napisao sam priču o čoveku koji nema čula ali oseća strane sveta. I taj čovek bez čula polazi na put prateći linije Zemljine magnetne sile, koje ga vode kao tanki, končasti dodiri na koži.«²¹

Ovaj čovek bez čula, usamljeni solipsistički čovek zarobljen u samom sebi, zarobljen samim sobom – jesmo li to svi danas? Za stanovnike globalnog potrošačkog individualistana, pitanje mene – mojih interesa, moje slobode, mog užitka – jedino je legitimno pitanje. Kako je rekla Ajn Rand? »Neću ja da umrem, nego će svet prestati da postoji.« Zato je problem dodira ključni problem Bantustana: kako probiti ego-čauru, kako otputovati iz svoje glave? Kako dotaći svet?

Derviši iz Sudana – koje sam nacrtao na mapi V poglavlja²² – odgovorili bi: plesom. Sufije veruju da je svet »sam svoj veo«, tako nam je pričao Hakim, prijatelj iz Kartuma: »Sufije hoće da raseku taj veo, da prođu kroz njega. Zato sviraju i plešu dok im se duša ne isprazni. Da bi dotakli.«²³ To rade i kojsanski šamani, prikazani na mapi XV poglavlja:²⁴ pokušavaju da dođu u stanje gde se muti konačna metafizička granica – granica između Ja i svega što nisam Ja. Nosimo tu ideju još iz antičke i avramske tradicije (pojedinačna duša odvojena i od tela i od boga), preko Dekartovog dualizma (pojedinačni um odvojen od materije i svemira), sve do savremenog individualizma, po kojem je pojedinačni identitet nešto sveto. A nije. Šamani bi rekli da je jedino svet – svet.

»Nakon što se završi kojsanski obred«, rekla nam je Zelda iz Namibije, »šamani crtaju.« Da li su to puki psihodelični tripovi? »Nisu to halucinacije«, dodala je. »Te tačke i linije, to su tlocrti viših stanja svesti, nevidljivi putokazi. Mape spajanja.«²⁵

Zeldine reči ne treba shvatiti doslovno nego kao metaforu jedne nove poetike. Kad sam čuo da šamani, nakon što se vrate sa psihodeličnog putovanja, crtaju, i to šta drugo nego mape, ushitio sam se. Mape spajanja. Da, pomislio sam. To je ono što treba izmisliti.

Poslednja mapa u knjizi zove se »Sazvežđe ljudi«.²⁶ Tu sam ucrtao sve ljude koji se pominju u Bantustanu, sve koje smo sreli putujući od Beograda do juga Afrike, svih nekoliko stotina – kao zvezde na astronomskoj karti. Ljudi su povezani horizontalno, od tačke do tačke, mimo velikih sistema, država, korporacija, imperija, običnim malim gestom prijateljstva. Umesto turiste, putnik postaje glasnik, katalizator novih relacija. Braunovo kretanje u fluidu sveta. Svaki je čovek »zvezda za sebe«,²⁷ ali ne sama, izolovana, nego povezana, deo jednog sveta.

Ponekad zamišljam praljude kako se sele iz Afrike, gde se čovekova svest rađala iz besvesti, i nastanjuju planetu. Putuju preko Sinaja, Levanta, Balkana, Indije, Skandinavije, Kamčatke, Floride. Prelaze Crveno more, Jangce, Beringov moreuz, ostrva Polinezije, Darijenski rascep. Putujući, za sobom ostavljaju tragove. Šta bi bilo kad bi svi ovi tragovi bili vidljivi? Kako bi izgledala ta ukupna linija čoveka i sveta, ta umnožena a opet jedinstvena linija?

Evo šta su bantustanske mape: deo, tek mali deo ove linije. ■

Prva samostalna izložba mapa iz Bantustana, uz premijerno predstavljanje digitalnog tumača Bantustan: interaktivni atlas,otvorena je u Galeriji DKSG u Beogradu, aprila 2022. Izložba je takođe postavljena u Skoplju, u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti i u Makedonskom kulturnom centru, u okviru književnog festivala Nova prikazna. Izložbi ne bi bilo bez pomoći i podrške Maide Gruden, Boruta Vilda, Srđe Dragovića, ekipe iz Matrijaršije, Nikole Gelevskog iz Skoplja, kao i Lazara Pašćanovića, Marka Đedovića i društva iz Kluba putnika. Veliko hvala.

Da li mape mogu da se kupe? Da! Printove mapa izradili smo u ograničenim serijama od po 50 primeraka. Za početak, izabrali smo četiri mape: Namibija, el Idrisi, Najrobi i Tanganjika. Printovi su izrađeni u tehnici sitoštampe, na kvalitetnom papiru. Numerisani su i potpisani. Dimenzije: 70 x 50 cm. Više informacija na stranici Interaktivnog atlasa koja je posvećena printovima. □