Radionica polazi od premise da ne mora svaka računarska video igra da bude tehnološki zahtevan 3D poduhvat, te da najbolji digitalni radovi nastaju nakon kreativnog procesa u fizičkom svetu.
Sem toga, može li računarska igra da bude intimna kao ljubavno pismo? Može li, poput poezije, da bude emotivna i filozofska? Može li da bude društveno i politički relevantna? Može li da dovede do neke vrste katarze, poput dobrog romana ili filma?
U prvom delu radionice prolazimo kroz istoriju računarskih video igara, 8-bit estetike i koncepta sprajtova, animiranih elemenata koji čine gradivne blokove 2D video igara. Po ovom principu funkcionišu igre kao što su Super Mario ili Sonic the Hedgehog. Danas se sprajtovi mogu praviti na osnovu bilo kakvih slika i animacija: od fotografija i stop-trik tehnike, do drvenih bojica i animacije crtane rukom. Svaki polaznik bira svoju tehniku animiranja i kreiranja sprajtova, koje će zatim digitalizovati, pretvoriti u računarske formate.
U drugom delu radionice, sprajtove povezujemo s programskim kodom. Služimo se tehnologijom P5 Play. Programiranje podrazumeva same osnove JavaScripta. Akcenat nije stavljen na kôd, nego na interaktivnost, priču, vizuale i kreativnu mehaniku. Konačni rad predstavlja zajedničku game platformu u obliku jednostavnog Veb sajta, koji integriše pojedinačne crteže, sprajtove, animacije i softverske elemente polaznika. ■
