Trevor Paglen, jedan od mojih omiljenih digitalnih umetnika, pre 3 godine kreirao je rad po imenu Fanon (Even the Dead Are Not Safe) Eigenface^♤. U pitanju je mašinski portret Franca Fanona, znamenitog karipskog pisca, postkolonijalnog filozofa, revolucionara, psihijatra, autora knjige Prezreni na svetu^♢ – čoveka koji nam, iako već odavno mrtav, upravo objašnjava proteste koji se dižu širom sveta.

Kako je portret nastao? Paglen je napravio digitalnu bazu starih Fanonovih fotografija i dao ih računarskom algoritmu za prepoznavanje lica poznatom kao Eigenface^♡. Algoritam radi tako što formira matematički model geometrije lica, pokušavajući da razdvoji pojedinačne od opštih markera – da nađe ono što naše (ili Fanonovo) lice čini specifičnim i jedinstvenim. Ovakvi i slični algoritmi koriste se u digitalnom nadzoru. Koriste ga države i korporacije, od Kine do Fejsbuka^♧.

Portret koji vidimo zapravo je data vizuelizacija matematičkog modela generisanog na osnovu baze Fanonovih fotografija. Kao umetnik, programer i teoretičar, Trevor Paglen vraća tehnologiju Eigenfacea u prostor umetnosti i kulture ne bi li nas učinio senzibilnijim na nove oblike mašinske neslobode. Paglen tvrdi – a ja se slažem – da ne možemo razumeti savremenu vizuelnu kulturu ukoliko ne razumemo kako nas mašine vide. Potrebni su nam novi teorijski uvidi, nove kritike, nove estetike, nove kartografije, a ponajviše nove osećajnosti.

Paglen poručuje da ni mrtvi ne mogu da se sakriju od mašinskih očiju, od računarski posredovane moći, da ni mrtvi nisu bezbedni.

Predlažem drukčiju interpretaciju: možda se na jednom suptilnijem nivou radi o nekoj vrsti uskrsnuća koje opominje.

Pogled Fanonovog duha, pogled koji se radijalno rastače, pogled nežan i fokusiran, kao da govori: nisam otišao. Tu sam. Mogu da nas ubiju, ali u stvari ne mogu. Šta čekate? Ustajte, prezreni na svetu. ■