Na bezmalo svakom kiosku u Srbiji možete da kupite novine uz koje ćete dobiti poklon – mini-ikonu, džepnu sličicu pravoslavnog sveca štampanu na jeftinom papiru, u slaboj rezoluciji. Umesto vizuelizacije transcedentnog bića, funkcija ovih sličica (koje su često osveštane, dakle štampaju se u saradnji sa crkvenim institucijama) svodi se na banalnost nacionalnog prepoznavanja¹, na proizvodnju simboličke identifikacije. Posle modernosti, kažu, nema tradicionalnosti; moguća je tek konzervativnost. Religija je svedena na nivo zastave, grba i navijačkog šala. Dokle god se identifikuje sa simbolima religijske zajednice, od današnjeg pravoslavca se u izvesnom smislu ni ne očekuje da veruje u Boga.

Nije čudo: savremene neoliberalne politike kulturnih identiteta pretvaraju religijsku ikonografiju u sredstvo društvene klasifikacije, u politički pattern recognition. Identitet je roba koja vas kao potrošača smešta u matricu gde već postoji mesto predviđeno za vašu ciljnu grupu. Malo je tu prostora za slobodnu i stvaralačku teozofiju, kojom su se bavili umetnici poput Kandinskog² i Tarkovskog³.

Kakve to veze ima sa veštačkom inteligencijom (artificial intelligence, AI)? Ako su se u vreme Valtera Benjamina (Walter Benjamin) slike reprodukovale mehanički⁴, danas se proizvode algoritamski. Sam proces nastanka slike je automatizovan: generišući brojeve u adekvatnim statističkim raspodelama, računarski programi generišu nove logotipe, fotorealistična a nepostojeća ljudska lica, evrovizijske pesme, oblike stolica, planove zgrada, prozu i poeziju⁵. Mašina više ne reprodukuje puke kopije, nego sam proces kreacije. Nema originala: automatski se proizvodi sama proizvodnja slike.

Ako poriv da automatski generišemo sve, od plakata do poezije, dovedemo do paroksizma, zapitaćemo se mogu li se generisati i one slike koje su u samoj srži svoje filozofije najdublje vezane za ideju originala, slike čiju originalnost hrišćanska teologija smatra svetom, naime – religijske ikone.

To je suština projekta Digitalna molitva (Digital Prayer)⁶, koji se bavi automatskim generisanjem slika koje podsećaju na pravoslavne ikone. Digitalna molitva je master projekat Kristine Tice na Departmanu za digitalne umetnosti Fakulteta za medije i komunikacije⁷, za koji sam bio mentor i supervizor. Projekat smo razvijali timski: Miloš Trifunović bio je glavni programer, Marija Šumarac kompozitorka, Žak Laroš (Jacques Laroche) tehnička podrška. Posebnu zahvalnost dugujemo kustoskinji Maji Ćirić i naučniku Milošu Milovanoviću. Digitalna molitva pobedila je na nacionalnom konkursu Centra za promociju nauke⁸ i izabrana je da predstavlja Srbiju u okviru projekta European ARTifical Intelligence Lab na čijem je čelu znamenita Ars Electronica⁹. Projekat je do sada predstavljen u galeriji Remont, na festivalu S.U.T.R.A. i na manifestaciji Art + Science Lab u Beogradu.

Stojeći ispred Kristininog tehnoikonostasa, sačinjenog od serverskih nosača (server rack) i ekrana različite veličine, na kojima se prikazuje proces automatskog generisanja slika svetaca, grimiznih i zelenkastih figura izobličenih čela i zamagljenih odora, osetio sam strahopoštovanje. Pojedini kritičari i saradnici na izložbama rad su interpretirali u tom ključu: kao strahopoštovanje prema veštačkoj inteligenciji. Bilo je i interpretacija koje su pozivale na digitalno oživotvorenje srpske tradicije. Neki su tražili vezu sa sakralnom geometrijom. Neki su rad shvatili kao poziv da se pronađe nova religioznost u posthumanoj epohi, koju bi zajedno i ravnopravno trebalo da grade ljudi, roboti, životinje, biljke, minerali, mašine i mikroorganizmi. U svojim površnijim oblicima, digitalna umetnost cilja na pseudomagijski efekat mađionarskog trika; tada je divljenje i strahopoštovanje koje izaziva slično onome što je Doroti osetila našavši se ispred Čarobnjaka iz Oza¹⁰.

Kandidujem jednostavniju interpretaciju: Digitalna molitva pre svega je vizuelizacija nevidljive moći koja se krije iza obećanja veštačke inteligencije, a koju Silicijumska dolina propoveda retorikom koja podseća na retoriku apostola. Digitalna molitva nije priča o srpskoj pravoslavnoj tradiciji niti o posthumanističkoj duhovnosti. Vizuelni jezik ikone naprosto je retoričko sredstvo kojim se kritikuje AI ideologija.

No, pre nego što otvorimo pitanje tehnologije i moći, hajde da vidimo kako Digitalna molitva radi. Hajde da uradimo ono što se od vernika ne očekuje, što se na izvestan način doživljava politički nekorektnim: da zađemo iza ikonostasa i pogledamo od čega se sastoji oltar.

Skriven blještavilom ekrana, naime, stoji običan kompjuter sa kojeg se pokreće program zasnovan na tzv. suprotstavljenim generativnim mrežama (generative adversarial network, GAN)¹¹. Program je treniran nad kolekcijom od nekoliko hiljada skeniranih ikona, koju je Kristina sastavila u sklopu svog master rada.

Šta znači to da je program treniran?¹² Objasniću to laički: program je učitao svaku pojedinačnu sliku kao matricu brojeva (matricu crvenih, zelenih i plavih u RGB sistemu) i izračunao geometrijske obrasce koji se ponavljaju na ovim slikama. Posredi je numerički, statistički proces. Linearna algebra. Niti program slike vidi, niti ič razume. Samo računa brojeve i optimizuje funkcije: proces treniranja u stvari je proces optimizacije funkcija. To je sve: funkcije generišu brojeve, brojevi se prikazuju kao slike. Ljudi ove slike čitaju kao nova raspeća i nove bogorodice, ali to je već kreativnost ljudske interpretacije. Za računar, slike su samo brojevi: hladni ritam nula i jedinica.

S obzirom na ikonografski kanon i grafičke motive koji se ponavljaju, programu nije teško da izračuna obrasce. U teorijskom delu master rada Kristina je zašla u detalje odnosa računarskog koda i ikonografskog kanona (o tome ćemo više u drugim esejima), no bezmalo isti algoritamski proces koji sam opisao, zasnovan na GAN mrežama, radi za bilo kakve slike: fotografije mačaka, propagandne plakate, dečije crteže ili reprodukcije flamanskih majstora. Samo zbog svog koncepta – problema mistifikacije, originalnosti, kanona i algoritma – Kristina je odlučila da program pothrani upravo ikonama. Dvodimenzionalne matrice piksela ne mare za misticizam feudalne Vizantije.

To je ključna reč: misticizam. U hrišćanstvu, naime, pojavljuje se pojam nerukotvorenih ikona¹³, čije likove određene religijske tradicije ne smatraju delom isključivo ljudskih ruku nego i božije inteligencije. Proces kreiranja slike u izvesnom smislu interpretira se kao vanljudski, autonomni proces. To neobično podseća na retoriku propovednika silicijumske doline, neoliberalnih AI apostola – recimo preduzetnika Ilona Maska (Elon Musk) – koji nam obećavaju autonomna robotska bića i spajanje sa mašinama. Uopšte, rečnik kojim se govori o AI neretko vrvi od antropomorfnih i transcedentnih termina: pametne (smart) aplikacije, evangelisti, duboki neuroni, autonomna inteligencija, singularitet, superinteligencija u oblaku (cloud).

U stvarnosti, pak, AI programi ne nalaze se u rajskim oblacima nego na nekim konkretnim računarima, serverima koji zapremaju čitave zgrade i troše neprijatne količine energije¹⁴. Ovi programi treniraju se nad podacima koje svi mi ostavljamo na Internetu: našim lajkovima, klikovima, četovima, fotografijama. Kada, na primer, gledamo neki video na Youtubeu, time obezbeđujemo podatke za treniranje algoritama u vlasništvu Youtubea. Kako je rekao Džonatan Beler (Jonatahan Beller) – gledanje je rad (to look is to labour)¹⁵.

Vizantijski carevi na sličan su način koristili religiju: da svoju moć predstave kao volju autonomnog bića, čija je kompleksnost izvan ljudskog poimanja. Tako su podanike čuvali od razmišljanja o proizvodnim odnosima i materijalnim uslovima života, o njivama i trgovačkim rutama. Tobož vanljudske i autonomne inteligencije uvek zavise od fizičkih resursa i ljudskog rada. Dok AI apostoli obećavaju veštačku svest, afrički rudari vade minerale potrebne za proizvodnju njihovih čipova a svi mi kreiramo podatke na kojima se treniraju njihovi algoritmi. Anatomija veštačke inteligencije¹⁶, infografika Vladana Jolera i Kejt Kroford (Kate Crawford), ilustruje ovaj proces tako što mapira materijalnu proizvodnju jednog AI sistema. U pitanju je kartografija, kako kažu, fraktalnih lanaca proizvodnje i eksploatacije.

AI, dakle, nije samo tehnologija, nego pre svega ideologija¹⁷. U središtu ove ideologije stoji verovanje da su društveni i filozofski problemi u biti tehnološki problemi i da malobrojna tehnološka i menadžerska elita može da ih reši automatizacijom upravljačkih sistema¹⁸. Kako god da zovemo ovo verovanje – solucionizam ili kompjutacijsko mišljenje¹⁹ – ono svoje teorijske temelje traži među ekstremnijim granama funkcionalističke škole filozofije svesti. Ovakva misao u svojim najvulgarnijim oblicima sklona je da čovekova mentalna stanja poistoveti sa prekidačem na termostatu.

Ali, na stranu sad filozofski problemi: mene ovde zanima društvena funkcija AI ideologije. Obogotvorenje simboličke mašine prosto je u interesu globalnog tehnokapitala. Ako je računarska tehnologija novo božanstvo, tehnoelita postaje novi Vizantijski car. Vladari ne mogu bez bogova, jer moć vladara zavisi od naše vere i našeg strahopoštovanja. To je suština svake ideologije: pravdanje moći.

Šta je Bog bio za feudalizam, to je AI za globalni tehnokapitalizam: vrhunska mistifikacija moći.

AI ideologija nužno je konzervativna. AI ne mašta nove svetove nego optimizuje postojeće, jer se – kao što sam maločas objasnio na primeru GAN mreža – trenira nad postojećim stanjem, nad postojećim slikama, tekstovima, klikovima i zapisima, to je jedino što AI poznaje i što uopšte može da poznaje. AI zavisi od statističkih značajnosti, od obrazaca koji se dovoljno puta ponavljaju, koje ljudi dovoljno puta ponavljaju, čime nužno postaje tehnologija opštih mesta i već postojećih klišeja. Drugim rečima, alat za optimizaciju statusa quo.

U eri digitalne kolonizacije svakodnevnog života²⁰, verujem da je kritička digitalna umetnost značajna, jer nam – za razliku od AI ideologije – otvara čula, misli i osećanja za radikalno drugačije. Digitalna umetnost počinje u trenutku kada se zapitamo da li je moguće da digitalnu tehnologiju koristimo onako kako ona nije predviđena da se koristi.

Utoliko Digitalnu molitvu čitam kao plemenitu provokaciju i poetični hak (hack) koji izaziva dobra pitanja. Ovo su samo neka: kako AI doprinosi proizvodnji identitetske konfekcije, fraktalnom umnožavanju identiteta, koji se kupuju kao roba, kao jeftini džepni sveci?²¹ Kako funkcioniše propaganda sada kada su glavni urednici u stvari AI algoritmi? Možemo li da ove algoritme zamislimo kao javne, društvene, otvorene, demokratske? Kako da u procesu informatičkog razvoja, koji deluje kao da nužno vodi globalnoj centralizaciji i kontroli, zahtevamo svoj glas i svoj udeo?

Želeo bih da se strahopoštovanje koje osetimo kada stanemo ispred Kristininog ikonostasa ne zadrži na pijetetu – ni prema verskoj i nacionalnoj tradiciji, ni prema tehnološkim inovacijama. Neka to bude prvi korak ka uzbuđenju i radikalnoj radoznalosti. Nek nas trgne, zaintrigira da se zapitamo šta se nalazi iza. Gde je oltar? Čiji je? Kako se njime rukuje? U jednom trenutku, shvativši igru mistifikacije, nasmejaćemo se sopstvenom strahopoštovanju.

Taj smeh biće katarzičan. Car je go a Čarobnjak iz Oza nije magično biće nego starčić iza zavese. ■